Page 359 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Časni vitez od uglomera!« podsmevao se Nafta. »Možete misliti da ga je dosta muke
stajalo da dobije pristup na gradilište hrama čovečnosti, jer on je siromašan kao crkveni miš,
a tamo se, molim lepo, ne traži samo više, humanističko obrazovanje, nego mora čovek biti i
prilično imućan da bi mogao podmiriti takse oko prijema i godišnjeg uloga koje nisu baš
tako male. Obrazovanje i bogatstvo — eto vam buržuja! Eto vam temelja na kome počiva
liberalna svetska republika!«
»Zaista«, nasmeja se Hans Kastorp, »to je njena slika i prilika.«
»Pa ipak«, dodade Nafta posle kraće počivke, ja bih vam savetovao da ovog čoveka i
njegov slučaj ne uzimate suviše olako, ja bih vas, kad već govorimo o tim vezama, upravo
zamolio da budete na oprezu. Neukusno ne mora biti isto što i bezazleno. Ograničenost ne
mora značiti nevinost. Ovi ljudi su usuli mnogo vode u svoje vino, koje je nekad bilo jako,
ali je ideja bratstva još dovoljno jaka i može da podnese mnogo vodnjikavosti; ona čuva
ostatke plodonosne tajne i ne može biti sumnje da su lože umešane u svetsku politiku, da u
ljubaznom gospodinu Setembriniju ne treba gledati samo njegovu ličnost, već da iza njega
stoje snage čiji je on usvojenik i tajni izaslanik...«
»Izaslanik?«
»Da, kome je stavljeno u zadatak da obraća i lovi duše.«
A kakav si ti izaslanik? pomisli Hans Kastorp u sebi a glasno reče:
»Hvala, profesore Nafta. Iskreno vam blagodarim na savetu i opomeni. Znate šta? Popeću
se jedan sprat više, ukoliko gore može biti reči o nekom spratu, pa ću da opipam malo puls
prerušenog brata masona. Šegrt mora biti željan znanja i neustrašiv ... Naravno i oprezan...

Sa izaslanicima mora čovek biti vrlo oprezan, to se razume samo po sebi.«
Mogao je bez bojazni da se obrati i Setembriniju za dalja obaveštenja, jer ovaj nije imao
razloga da prekori gospodina Naftu zbog indiskrecije, a ni inače on nije nikad pravio neku
tajnu od svoga pripadništva velikom harmoničnom bratstvu. Rivista della Massoneria
Italiana ležala je uvek otvorena na njegovom stolu, samo što Hans Kastorp nikad nije na to
obraćao pažnju. I kad je, obavešten od Nafte, skrenuo razgovor na kraljevsku umetnost, tako
kao da je Setembrinijeva veza sa slobodnim zidarstvom za njega bila oduvek van sumnje,
naišao je kod njega na sasvim slabu uzdržljivost. Bilo je doduše tačaka preko kojih je
književnik ćutke prelazio. Kad bi bile dodirnute, on je na izvestan ostentativan način
zatvarao usne, očevidno vezan onim terorističkim zavetima o kojima je Nafta govorio: neka
sitničava tajanstvenost koja se ticala spoljnog rituala i njegovog sopstvenog položaja u ovoj
čudnoj organizaciji. Inače je govorio nadugačko i naširoko i dao radoznalom ispitivaču
značajnu sliku o rasprostranjenosti svoje lige koja sa dvadesetak hiljada loža i sto pedeset
velikih loža obuhvata gotovo ceo svet i proteže se čak na civilizacije kao što su Haiti i
crnačka republika Liberija. Navodio je mnoga velika imena čiji su nosioci bili, ili su sada,
slobodni zidari. Pominjao je Voltera, Lafajeta i Napoleona, Franklina i Vašingtona, Macinija
i Garibaldija, od živih čak i engleskog kralja, a sem toga veliki broj ljudi koji su upravljali
javnim poslovima evropskih država, članove vlada i parlamenata.
Hans Kastorp je slušao sa respektom, ali nije pokazivao nikakvo iznenađenje. Isto je tako,
reče on, i u studentskim udruženjima. Njih takođe vežu drugarski odnosi kroz ceo život, i oni
umeju svoje ljude dobro da smeste, i ko nije bio član jednog takvog udruženja, teško može
da dobije neki važniji položaj u zvaničnoj hijerarhiji. Zato možda nije sasvim logično od
strane gospodina Setembrinija što hoće da prikaže kao nešto laskavo za lože što su onako
ugledni ljudi bili slobodni zidari; jer bi se moglo obratno pretpostaviti da se samo velikom
uticaju slobodnog zidarstva može pripisati što su na tako mnoge važne položaje dospeli