Page 360 - Thomas Mann - Čarobni breg

masoni, i da lože, prema tome, igraju mnogo važniju ulogu u svetskim događajima, nego što
bi hteo otvoreno da prizna gospodin Setembrini.
Setembrini se smeškao. On se čak hladio mašući jednom sveskom časopisa Massoneria
koju je držao u rukama. Hoće li na taj način da mu se podmetne klopka? upita on. Možda se
ide za tim da ga navedu na neoprezne izjave o političkoj prirodi, o čisto političkom duhu
slobodnozidarskih loža? »Beskorisno lukavstvo, inženjeru! Mi se izjašnjavamo za politiku
bez rezerve, otvoreno. Mi ne pridajemo nikakvu važnost mržnji koja je u očima nekih budala
— to su vaši zemljaci, inženjeru, drugde ih gotovo i nema — vezana za ovu reč i titulu.
Filantrop ne može uopšte priznati razliku između politike i nepolitike. Sve je politika.«
»Sve odreda?«
»Znam da ima ljudi koji smatraju za umesno da ukažu na prvobitnu nepolitičku prirodu
slobodnog zidarstva. Ali, ti ljudi se igraju rečima i povlače granice koje su već odavno
postale imaginarne i besmislene. Pre svega, bar španske lože su od samog početka bile
politički obojene...«
»Mogu da zamislim.«
»Malo vi, inženjeru, možete da zamislite. Nemojte uobražavati da ste rođeni mislilac,
nego se potrudite — i ja vas to molim u vašem sopstvenom interesu, kao i u interesu vaše
zemlje i Evrope — da primite i korisno upotrebite ovo što želim na drugom mestu da
naglasim: slobodnozidarska misao nije bila nikad nepolitička, ni u koje doba, ona to nije
mogla biti, i ako je kadgod i mislila da jeste, ona samu sebe nije poznavala. Šta smo mi?
Radnici i nadničari na jednoj građevini. Cilj nam je svima isti, dobro celine osnovni zakon

bratstva. Koje je to dobro i koja je to građevina? Umetnički izgrađen društveni sistem,
usavršavanje ljudske prirode, novi Jerusalim. Šta će tu politika ili nepolitika? Društveni
problem, problem zajedničkog života, sam po sebi je politika, samo politika, ništa drugo
nego politika. Ko se posveti tome problemu — a onaj ko hoće da mu se ukloni ne zaslužuje
da se zove čovek — taj pripada politici, unutrašnjoj kao i spoljašnjoj, on shvata da je
umetnost slobodnog zidarstva vladalačka umetnost...«
»Vladalačka...«
» ... da je iluminatsko slobodno zidarstvo imalo i regentski stepen...«
»Vrlo dobro, gospodine Setembrini. Umetnost vladanja, regentski stepen, to mi se sviđa.
Ali recite mi jednu stvar: jeste li vi hrišćani, svi vi koji ste u loži?«
»Perchè!«
»Oprostite, postaviću pitanje drukčije, opštije i jednostavnije: verujete li vi u boga?«
»Odgovoriću vam. Zašto pitate?«
»Nisam hteo malopre da potržem to pitanje, ali ima jedna biblijska priča u kojoj farisej
iskušava Gospoda, pokazujući mu neku rimsku monetu, i dobija odgovor da caru treba dati
carevo a bogu božje. Meni se čini da ovaj način razlikovanja pokazuje kakva je razlika
između politike i nepolitike. Ako ima boga, onda ima i te razlike. Veruju li slobodni zidari u
boga?«
»Ja sam dao reč da ću vam odgovoriti. Vi govorite o jedinstvu na kome se radi ali koje
danas još ne postoji, na veliku žalost svih ljudi dobre volje. Svetski savez slobodnih zidara
ne postoji. Ako se ostvari — a ja ponavljam da se u tišini živo radi na ovom velikom delu —
onda će bez sumnje i njegovo versko ispovedanje biti jedinstveno, i glasiće: Ecrasez
l’infâme.«
»Obavezno? To ne bi bilo tolerantno.«
»Sumnjam da ste vi kadri da diskutujete o problemu tolerantnosti. Upamtite da
tolerantnost postaje zločin ako služi zlu.«