Page 357 - Thomas Mann - Čarobni breg

svet racionalno-utilitarističkih ideja društvenog unapređenja. Time je slobodno zidarstvo
dobilo novu draž i novi sjaj, koji objašnjava priliv novog članstva u tom periodu njegove
istorije. Ono je privuklo sve elemente koji su bili siti racionalističkog brbljanja svoga stoleća,
njegovog humanog prosvetiteljstva i filozofskog rasuđivanja i žudeli za jačim životnim
napicima. Uspeh reda je bio toliki da su se filistri žalili kako on otuđuje ljude od domaće
sreće i plemenitosti ženskog sveta.«
»No, profesore, onda je razumljivo zašto se gospodin Setembrini ne seća rado tog zlatnog
doba svoga reda.«
»Ne, on se ne seća rado da su bila vremena kad je njegovo bratstvo navuklo na sebe svu
onu antipatiju s kojom su se inače pristalice slobodne misli, ateisti i enciklopedisti odnosili
prema kompleksu crkve, katolicizma, monaštva, srednjeg veka. Čuli ste da slobodne zidare
optužuju zbog mračnjaštva...«
»Zašto? Želeo bih da me bliže obavestite kako je do toga došlo?«
»Reći ću vam. Strogo pridržavanje propisa značilo je produbljivanje i proširivanje
tradicija toga reda, vraćanje njegovih istorijskih početaka u svet misterija, u takozvani mrak
srednjega veka. Veliki majstori loža bili su posvećeni u physica mystica, oni su bili
predstavnici mađijske nauke o prirodi, uglavnom veliki alhemisti...«
»Sad treba dobro da se napregnem da bih se setio šta upravo znači ta reč »alhemija«.
Alhemija, to je pravljenje zlata, kamen mudrosti, Aurum potabile...«
»Da, u popularnom smislu. Kad se malo naučnije govori, ta reč znači prečišćavanje,
promenu i oplemenjavanje materije, pretvaranje, i to u neki savršeniji oblik, dakle gradaciju,

— lapis philosophorum, androgeni proizvod sulfura i merkura, res bina, dvospolna prima
materia bio je ništa više i ništa manje nego princip gradacije, razvijanje u viši oblik.
Mađijska pedagogika, ako hoćete.«
Hans Kastorp je ćutao. Žmirkao je očima i gledao u vazduh.
»Simbol alhemijske izmene«, produži Nafta, »bila je pre svega raka.«
»Grob?«
»Da, mesto raspadanja. Raka je oličenje hermetičnosti i ona nije ništa drugo nego sud,
dobro zaštićena kristalna retorta u kojoj je materija sabijena i podvrgnuta svojoj krajnjoj
promeni i prečišćavanju.«
»Hermetičnost — to je zgodno rečeno, gospodine Nafta. Hermetičan — ta mi se reč
sviđa. To je prava mađijska reč sa neodređenim dalekim asocijacijama. Oprostite, ali mene ta
reč podseća na tegle za konzerviranje koje naša domaćica u Hamburgu — zove se Šalen, bez
gospođa i gospođica, prosto Šalen — ređa po policama svoje ostave, podseća me na
hermetički zatvorene tegle sa voćem, mesom i čime sve ne. Stoje one godinama i kad se neka
otvori, već prema potrebi, sadržina je sasvim sveža i netaknuta, nisu mogle godine da joj
naškode, može se odmah jesti. To dabogme nije alhemija i prečišćavanje, to je samo
konzerviranje, odatle i ime konzerva. Ali je mađija u tome što je od konzervisane materije
odstranjeno vreme; ona je bila hermetički od njega odvojena, vreme je prošlo mimo nju, za
nju vreme nije postojalo, ona je stajala izvan njega na svojoj polici. Ali, dosta o teglama za
konzerviranje. Nema mnogo veze sa predmetom. Oprostite. Nadam se da ćete mi dati još
neka bliža obaveštenja.«
»Samo u tom slučaju ako to želite. Šegrt mora biti željan znanja i neustrašiv, da govorim
u stilu našeg predmeta. Raka, grob, bila je oduvek glavni simbol posvećivanja. Šegrt,
žutokljunac, koji želi da bude primljen i poučen, mora da pokaže hrabrost pred jezivošću
groba; po masonskim propisima on treba da siđe u raku i da provede neko vreme u njoj, da bi
posle izišao iz nje poveden rukom nepoznatog brata. Otud onaj lavirint od hodnika i mračnih