Page 355 - Thomas Mann - Čarobni breg

stvari i sa patetičnom opomenom da se od nje treba pričuvati, Nafta je, iza leđa svoga suseda,
bez emfaze ismevao sferu koju je predstavljao Setembrini, tvrdeći da je slobodno zidarstvo
nešto zastarelo i zaostalo: da je tu reč o buržoaskoj prosvećenosti i zastarelom liberalizmu,
koji nije ništa drugo nego bedna avet duha, ali se on predaje nekoj lakrdijaškoj samoobmani
da je još prožet revolucionarstvom. On je rekao: »Šta ćete, već je njegov deda bio karbonar.
Od njega je nasledio veru u razum, slobodu, ljudski napredak i sav onaj sanduk umoljčane
ideologije o buržoaskim i klasičnim vrlinama... Vidite, ono što dovodi svet u zabunu, to je
nesrazmera između brzine duha i strašne rogobatnosti, sporosti, tromosti i velike inertnosti
materije. Mora se priznati da bi ova nesrazmera bila dovoljna da opravda svaku
nezainteresovanost duha za stvarnost, jer su mu već davno ogadili fermenti koji privode
revolucije u delo. Odista, mrtav duh je odvratniji živom duhu nego bazalti, koji bar ne
pretenduju na to da budu duh i život. Takvi bazalti, ostaci nekadašnje stvarnosti koje je duh
tako daleko za sobom ostavio da pojam stvarnosti neće uopšte s njima da vezuje, održavaju
se i dalje inercijom i sprečavaju, na žalost, svojom nezgrapnom i mrtvom postojanošću
mogućnost da bljutave ideje shvate u kojoj su meri neukusne. Ja govorim uopšte, a vi sami
primenite ove misli na izvestan humanitarni liberalizam koji veruje da se još nalazi u
herojskom stavu prema despotizmu i autoritetu. Ah, da i ne govorimo o katastrofama
pomoću kojih bi on hteo da dokaže zašto postoji, o zadocnelim i bučnim trijumfima koje
priprema i o kojima sanja da će ih jednog dana slaviti! Pri samoj pomisli na sve ovo, živi duh
bi mogao da umre od dosade, kad ne bi znao da će iz takvih katastrofa samo on izići kao
pobedilac i dobitnik — on, koji spaja u sebi u istinsku revoluciju elemente staroga sa

elementima krajnje budućnosti... Kako je vaš rođak, Hanse Kastorpe? Vi znate da ja imam
mnogo simpatije za njega.«
»Hvala, gospodine Nafta. Verujem da svako s njim iskreno simpatiše, jer svako vidi kako
je to valjan mladić. I gospodin Setembrini ga jako voli, iako naravno ne može da odobri
izvestan zanesenjački terorizam koji je vezan za Joahimov poziv. Sad, eto, čujem da je on
brat neke slobodnozidarske lože. Ko bi rekao! Priznajem da mi to daje povoda za
razmišljanje. To baca novu svetlost na njegovu ličnost i mnogo toga mi objašnjava. Da li i
on, kad mu se ukaže prilika, namešta noge pod pravim uglom i da li je stisak njegove ruke
naročito podešen? Nisam dosad tako nešto primetio...«
»Naš dobri brat mason«, reče Nafta, »svakako je već iznad takvih detinjarija. On
pretpostavlja da se ceremonijal u slobodnozidarskim ložama koliko-toliko prilagodio
ćiftinskom, buržoaskom duhu našeg vremena. Masonstvo bi se bez sumnje stidelo svog
nekadašnjeg rituala kao besmislenog opsenarstva, — ne bez razloga, jer zaodevati bezbožno
republikanstvo u misteriju bilo bi najzad zaista neumesno. Ne znam kakvim su
zastrašivanjima stavljali na probu postojanost gospodina Setembrinija, — da li su ga vezanih
očiju vodili kroz razne vrste hodnika i ostavili ga da čeka pod mračnim svodovima pre nego
što se otvorila pred njim loža puna reflektovane svetlosti. Da li su ga svečano poučavali i da
li su pred mrtvačkom lobanjom i pred tri svetlosti uprli mačeve u razgolićene grudi? Morate
samog njega pitati, ali se bojim da se neće pokazati baš tako govorljiv, jer ako je ta
procedura i mnogo jednostavnije protekla, on se u svakom slučaju morao zavetovati da će
čuvati tajnu.«
»Zavetovati? Čuvati tajnu? Istina je, dakle?«
»Da. Da će čuvati tajnu i biti poslušan.«
»Još i poslušan. Čujte, profesore, meni se čini da on nije imao baš nikakva razloga da
kritikuje zanesenjaštvo i terorizam u staležu moga rođaka. Čuvanje tajne i poslušnost! Nikad
nisam mislio da bi se jedan tako slobodouman čovek kao Setembrini mogao podvrći potpuno