Page 354 - Thomas Mann - Čarobni breg

Oktobar — to je pravo vreme. Mnogi ljudi će otići tada u Španiju, a ti se možeš vratiti svojoj
zastavi i sticati lovorike koliko god ti je drago...
Njegov svakodnevni posao je bio da teši Joahima, koji je bio naročito neraspoložen zbog
toga što neće moći da učestvuje u velikim manevrima koji počinju sad, u avgustu, — jer to
nije mogao da preboli i gotovo je prezirao sebe zbog proklete slabosti kojoj je u poslednjem
trenutku podlegao.
»Rebellio carnis«, reče Hans Kastorp. »Šta da radiš? Tu ne može ni najhrabriji oficir ništa
da učini, čak je i sveti Antonije znao za tu nevolju. Bože moj, manevri se vrše svake godine,
a ti dobro znaš naše vreme ovde! To i nije nikakvo vreme; ti nisi bio toliko odsutan da ne bi
mogao brzo ući u njegov ritam, i dok udariš dlanom o dlan, tvoje kratko dopunsko lečenje
biće svršeno.«
Pa ipak, za ovo vreme što ga je proveo u ravnici, kod Joahima je osećanje vremenskog
proticanja isuviše oživelo, da se ne bi uplašio od ove četiri nedelje koje mora ovde da
provede. Ali su mu sa svih strana pomagali da ih prebrodi; simpatije koje je stekao svojim
časnim karakterom ispoljavale su se u posetama koje su dolazile izbliza i izdaleka. Došao je
Setembrini — pokazao se pun saosećanja i vrlo prijatan; Joahima, koga je još ranije nazivao
poručnikom, oslovljavao je sad sa capitano. I Nafta ga je posetio, a iz kuće su postepeno
nailazili stari poznanici, koristeći četvrt sata slobodnog vremena kad nisu imali bolesničkih
obaveza, da bi seli kraj njegove postelje, ponovili frazu o kratkom dopunskom lečenju i
obavestili se o njegovim doživljajima: gospođe Šter, Levi, Iltis i Klefeld, gospoda Ferge,
Vezal i mnogi drugi. Neki su mu čak i cveća doneli. Kad su prošle četiri nedelje, on je ustao,

pošto je groznica toliko popustila da je mogao da se kreće, i seo u trpezariji do svoga rođaka,
između Hansa Kastorpa i pivareve supruge gospođe Magnus, prekoputa gospodina Magnusa,
na uglu stola, na istom mestu, na kome je u svoje vreme sedeo ujak Džems, a nekoliko dana i
gospođa Cimsen.
Tako su mladi ljudi ponovo živeli jedan pored drugog, kao i ranije; a da bi se nekadašnja
situacija još jednom u potpunosti obnovila, pripala je Joahimu i njegova stara soba u kojoj je,
sa slikom svoga mališana u ruci, ispustila dušu mistres Makdonald. Dobio je, dakle, svoju
staru sobu koja se sučeljavala sa sobom Hansa Kastorpa, pošto je, razume se, prethodno bila
temeljito raskužena sa H2CO. U stvari, posmatrana sa sentimentalne strane, situacija je bila
takva da je Joahim živeo pored Hansa Kastorpa, a ne više Hans Kastorp pored Joahima; sad
je Hans bio starosedelac, a njegov rođak je samo delio s njim oblik egzistencije, na kratko
vreme i kao posetilac. Jer Joahim se uporno i čvrsto pridržavao oktobarskog roka, mada
izvesne tačke njegovog centralnog nervnog sistema nisu htele da se prilagode ljudskoj normi,
sprečavajući njegovu kožu da ispuštanjem suvišne toplote ujednači telesnu temperaturu.
Obnovili su i svoje posete Setembriniju i Nafti, kao i šetnje s ovom dvojicom suparnika, a
kad bi im se pridružili A. K. Ferge i Ferdinand Vezal, što se češće dešavalo, onda bi ih bilo
šest u grupi, i tada bi ona dvojica idejnih protivnika otpočeli svoje beskrajne prepirke. U
opširno prikazivanje tih dvoboja ne bismo smeli ulaziti, a da se pri tom i sami ne izgubimo u
očajnom, beskrajnom lavirintu, kao što su se njih dvojica svakog dana gubili pred prilično
mnogobrojnom publikom, mada je, po mišljenju Hansa Kastorpa, njegova duša bila glavni
predmet njihove dijalektičke utakmice. Od Nafte je saznao da je Setembrini slobodni zidar
— što je na njega učinilo isto tako jak utisak kao i Italijanovo poverljivo saopštenje o
Naftinom jezuitskom poreklu i uhljebiju. Opet je bio silno iznenađen što čuje da još postoje
takvi zanesenjaci, pa je počeo namerno da ispituje teroristu o poreklu i suštini ove čudne
ustanove, koja bi za nekoliko godina mogla da proslavi svoj dvestagodišnji jubilej. Dok je
Setembrini govorio o Naftinoj intelektualnoj prirodi iza njegovih leđa, kao o nekoj đavolskoj