Page 354 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 354

Oktobar — to je pravo vreme. Mnogi ljudi će otići tada u Španiju, a ti se možeš vratiti svojoj
        zastavi i sticati lovorike koliko god ti je drago...
            Njegov svakodnevni posao je bio da teši Joahima, koji je bio naročito neraspoložen zbog
        toga što neće moći da učestvuje u velikim manevrima koji počinju sad, u avgustu, — jer to
        nije mogao da preboli i gotovo je prezirao sebe zbog proklete slabosti kojoj je u poslednjem
        trenutku podlegao.
            »Rebellio carnis«, reče Hans Kastorp. »Šta da radiš? Tu ne može ni najhrabriji oficir ništa
        da učini, čak je i sveti Antonije znao za tu nevolju. Bože moj, manevri se vrše svake godine,
        a ti dobro znaš naše vreme ovde! To i nije nikakvo vreme; ti nisi bio toliko odsutan da ne bi
        mogao brzo ući u njegov ritam, i dok udariš dlanom o dlan, tvoje kratko dopunsko lečenje
        biće svršeno.«
            Pa ipak, za ovo vreme što ga je proveo u ravnici, kod Joahima je osećanje vremenskog
        proticanja  isuviše oživelo,  da se  ne  bi  uplašio  od  ove  četiri  nedelje  koje  mora  ovde  da
        provede. Ali su mu sa svih strana pomagali da ih prebrodi; simpatije koje je stekao svojim
        časnim karakterom ispoljavale su se u posetama koje su dolazile izbliza i izdaleka. Došao je
        Setembrini — pokazao se pun saosećanja i vrlo prijatan; Joahima, koga je još ranije nazivao
        poručnikom, oslovljavao je sad sa capitano. I Nafta ga je posetio, a iz kuće su postepeno
        nailazili stari poznanici, koristeći četvrt sata slobodnog vremena kad nisu imali bolesničkih
        obaveza,  da  bi  seli  kraj  njegove  postelje,  ponovili  frazu  o  kratkom  dopunskom  lečenju  i
        obavestili  se  o  njegovim  doživljajima:  gospođe  Šter,  Levi,  Iltis  i  Klefeld,  gospoda  Ferge,
        Vezal i mnogi drugi. Neki su mu čak i cveća doneli. Kad su prošle četiri nedelje, on je ustao,

        pošto je groznica toliko popustila da je mogao da se kreće, i seo u trpezariji do svoga rođaka,
        između Hansa Kastorpa i pivareve supruge gospođe Magnus, prekoputa gospodina Magnusa,
        na uglu stola, na istom mestu, na kome je u svoje vreme sedeo ujak Džems, a nekoliko dana i
        gospođa Cimsen.
            Tako su mladi ljudi ponovo živeli jedan pored drugog, kao i ranije; a da bi se nekadašnja
        situacija još jednom u potpunosti obnovila, pripala je Joahimu i njegova stara soba u kojoj je,
        sa slikom svoga mališana u ruci, ispustila dušu mistres Makdonald. Dobio je, dakle, svoju
        staru sobu koja se sučeljavala sa sobom Hansa Kastorpa, pošto je, razume se, prethodno bila
        temeljito raskužena sa H2CO. U stvari, posmatrana sa sentimentalne strane, situacija je bila
        takva da je Joahim živeo pored Hansa Kastorpa, a ne više Hans Kastorp pored Joahima; sad
        je Hans bio starosedelac, a njegov rođak je samo delio s njim oblik egzistencije, na kratko
        vreme  i  kao  posetilac.  Jer  Joahim  se  uporno  i  čvrsto  pridržavao  oktobarskog roka,  mada
        izvesne tačke njegovog centralnog nervnog sistema nisu htele da se prilagode ljudskoj normi,
        sprečavajući njegovu kožu da ispuštanjem suvišne toplote ujednači telesnu temperaturu.
            Obnovili su i svoje posete Setembriniju i Nafti, kao i šetnje s ovom dvojicom suparnika, a
        kad bi im se pridružili A. K. Ferge i Ferdinand Vezal, što se češće dešavalo, onda bi ih bilo
        šest u grupi, i tada bi ona dvojica idejnih protivnika otpočeli svoje beskrajne prepirke. U
        opširno prikazivanje tih dvoboja ne bismo smeli ulaziti, a da se pri tom i sami ne izgubimo u
        očajnom, beskrajnom lavirintu, kao što su se njih dvojica svakog dana gubili pred prilično
        mnogobrojnom publikom, mada je, po mišljenju Hansa Kastorpa, njegova duša bila glavni
        predmet njihove dijalektičke utakmice. Od Nafte je saznao da je Setembrini slobodni zidar
        —  što  je  na  njega  učinilo  isto  tako  jak  utisak  kao  i  Italijanovo  poverljivo  saopštenje  o
        Naftinom jezuitskom poreklu i uhljebiju. Opet je bio silno iznenađen što čuje da još postoje
        takvi zanesenjaci, pa je počeo namerno da ispituje teroristu o poreklu i suštini ove čudne
        ustanove, koja bi za nekoliko godina mogla da proslavi svoj dvestagodišnji jubilej. Dok je
        Setembrini govorio o Naftinoj intelektualnoj prirodi iza njegovih leđa, kao o nekoj đavolskoj
   349   350   351   352   353   354   355   356   357   358   359