Page 353 - Thomas Mann - Čarobni breg

Hans Kastorp nije više bio dečak, on je vladao nervima svojih krvnih sudova koji bi
mogli učiniti da njegovo lice pobledi ili porumeni. On reče:
»Ah, to je ona bila? Gle, opet se, dakle, vratila iz svoga zakavkaskog kraja. Hoće da ide u
Španiju?«
Dama je pomenula neko mesto u Pirinejima. »Lepa žena ili bar ljupka. Prijatan glas,
prijatni pokreti. Ali slobodnih manira, nehajna«, reče gospođa Cimsen. »Obraća se nama
jednostavno kao starim prijateljima, pita i pripoveda, premda se Joahim, kao što čujem,
nikad nije s njom upoznao. Čudnovato.«
»To je Istok i to je bolest«, odgovori Hans Kastorp. Bila bi greška kad bi se merila
humanističke civilizacije primenjivala na ovakve slučajeve. On baš razmišlja o tome kako
gospođa Šoša namerava da ide u Španiju. Hm. Španija leži na drugoj strani isto tako daleko
od humanističnih manira, ne u pogledu nehatnosti, nego u pogledu strogosti manira, tu nije u
pitanju odsustvo forme, nego preteranost forme, smrt kao oblik, ne smrt u raspadanju, nego
smrtna ukočenost, crna, otmena i krvava, inkvizicija, uštirkana naborana ogrlica, Lojola,
Eskorijal... Bilo bi zanimljivo čuti kako će se dopasti gospođi Šoša u Španiji. Sigurno će je
tamo proći želja da treska vratima, i možda će izvesna kombinacija ta dva antihumanistička
ekstrema uroditi humanošću. Ali rezultat može biti i neki vrlo opak teror, ako Istok ode u
Španiju...
Ne, on nije pocrveneo ni pobledeo, ali se utisak koji su proizvele na njega neočekivane
vesti o gospođi Šoša odrazio u rečima na koje se, razume se, nije moglo odgovoriti drukčije
nego zbunjenim ćutanjem. Joahim se nije toliko zgranuo; on je već ranije ovde gore upoznao

rođakova mudrovanja. Ali se u očima gospođe Cimsen ocrtalo krajnje zaprepašćenje; ona se
držala tako kao da je Hans Kastorp izgovorio grube nepristojnosti, i posle mučne pauze ona
ustade od stola sa rečima koje su, sa puno takta, imale da zataškaju neprijatnu situaciju. Pre
nego što su se rastali, saopšti im Hans Kastorp savetnikovo naređenje da Joahim mora sutra
svakako ostati u krevetu dok ga on ne pregleda. Za ostalo će se videti. Posle toga ležalo je
troje rođaka u svojim otvorenim sobama na svežem vazduhu planinske letnje noći, svako sa
svojim mislima, Hans Kastorp najviše sa mišlju na povratak gospođe Šoša, koji se mogao
očekivati posle pola godine.
I tako se jadni Joahim vratio u svoju »domaju«, da bi se ponovo podvrgao kratkom
dopunskom lečenju koje mu je bilo preporučeno. Reč o kratkom dopunskom lečenju bila je
očevidno lozinka s kojom je pošao iz ravnice, pa su se njom i ovde poslužili. I sam savetnik
Berens je prihvatio ovaj izraz, premda je Joahimu odmah naredio, i to odsečno, da pre svega
mora četiri nedelje ostati u krevetu: da bi se koliko-toliko oporavio, ponovo privikao na
klimu i doveo malo u red svoju temperaturu. Vešto je izbegavao da odredi rok trajanja ovog
malog dopunskog lečenja. Gospođa Cimsen, razborita, uviđavna, nimalo sangvinična,
pomenula je, u Joahimovoj odsutnosti, jesen, mesec oktobar, na primer, kao eventualni
datum odlaska, i Berens se s tim složio utoliko što je izjavio da će u to vreme situacija biti
svakako bolja nego sad. On je, uostalom, učinio izvanredan utisak na nju. Bio je galantan,
oslovljavao je sa »milostiva gospođo«, gledao u nju svojim suznim, zakrvavljenim očima, s
puno poštovanja, i govorio tako dobro slikovitim studentskim žargonom da se pored sve
svoje žalosti morala smejati... »Znam da ga ostavljam u najveštijim rukama«, rekla je i
otputovala osmog dana u Hamburg, pošto se nije moglo ozbiljno ni govoriti o potrebi neke
naročite nege, a, sem toga, Joahim je imao pored sebe svoga rođaka.
»Dakle, raduj se: na jesen«, reče Hans Kastorp, kad je u sobi br. 28 seo pored postelje
svoga rođaka. »Stari se u neku ruku obavezao; možeš se na to osloniti i s tim računati.