Page 352 - Thomas Mann - Čarobni breg

primetio ničeg uvredljivog u tim njegovim rečima, nego se raspitivao za pojedine ličnosti i
prilike u Berghofu, ne samo bez ikakve uobraženosti već sa svom onom razneženošću koju
oseća čovek kad se vrati svome domu. Onda se na vratima koja vode u lođu pojavila gospođa
Cimsen i pozdravila svoga nećaka na način koga se u takvim prilikama pridržavaju mnogi
ljudi, to jest tako kao da je radosno iznenađena što ga tu vidi. Ali je u toj frazi bilo izvesne
melanholije koja je poticala od zamorenosti i potajne brige koja se očevidno odnosila na
Joahima. A onda su sišli.
Lujza Cimsen je imala iste one lepe, crne i blage oči kao i Joahim. Njena kosa, takođe
crna, ali već znatno protkana belim nitima, bila je obavijena i pričvršćena jednom gotovo
nevidljivom mrežicom, i to se slagalo sa celim njenim držanjem koje je bilo razborito,
diskretno odmereno i puno blage pribranosti, što joj je, i pored očevidno ograničenog duha,
davalo neko prijatno dostojanstvo. Bilo je jasno — i Hans Kastorp se nije tome ni čudio —
da ona ne shvata Joahimovu veselost, njegovo ubrzano disanje i užurbani govor, pojave koje
su očevidno protivrečile njegovom ponašanju kod kuće i na putu i stvarno bile u suprotnosti
s njegovim položajem, i koje ona nije odobravala. Na nju je to učinilo žalostan utisak i ona je
mislila da prema tome treba da podesi i svoje ponašanje. Ona nije mogla da pronikne
Joahimova osećanja i da se unese u njih, u uzbuđena osećanja povratka, koja su u jednom
trenutku mutnog zanosa bila pretežnija od svega što se njima suprotstavljalo i koja je bez
sumnje još više raspaljivalo ponovno udisanje ovog vazduha, našeg neuporedivo lakog,
praznog visinskog vazduha koji oživljava, »Jadni moj dečko«, mislila je ona u sebi, i u isto
vreme posmatrala kako se jadni dečko predaje sa svojim rođakom neobuzdanoj veselosti,

kako osvežava stotinu uspomena i postavlja stotinu pitanja, i kako se pri svakom odgovoru
zavaljuje od smeha u stolici. Više puta je rekla: »Zaboga, deco!« A ono što je najzad rekla,
trebalo je da zvuči radosno, ali je kazano sa čuđenjem i lakim prekorom: »No, Joahime
davno te već nisam takvog videla. Trebalo je, čini mi se, da dođemo ovamo, pa da budeš
opet raspoložen kao na dan svoga unapređenja.« Posle toga je, razume se, sa Joahimovom
veselošću bilo svršeno. Njegovo raspoloženje se preokrenulo, setio se svoga stanja, zaćutao,
od poslastica nije hteo ništa da uzme, iako se pojavio izvanredno ukusan sufle od čokolade sa
pavlakom (mesto njega prihvatio ga se Hans Kastorp, mada je tek jedan sat protekao otkako
je završena njegova snažna večera), nije najzad uopšte više dizao pogled, očevidno zato što
su mu oči bile pune suza.
To zacelo nije bila namera gospođe Cimsen. Ona je više iz obzira pristojnosti želela da
budu malo odmereniji i ozbiljniji, ne znajući da je baš ono što je srednje i umereno neobično
na ovom mestu i da su ovde samo krajnosti mogućne. Kad je videla sina tako snuždena, malo
je, čini se, trebalo da i sama zaplače, i bila je zahvalna svome nećaku što se trudi da opet
raspoloži njenog vrlo potištenog dečka. Da, reče Hans, što se tiče gostiju, videće Joahim da
se mnogo šta izmenilo i prinovilo, nešto se, naprotiv, vratilo na staro mesto, pa je ostalo kao i
ranije. Stara tetka, na primer, sa svojom pratnjom odavno se već vratila. Kao uvek, i sad sede
za stolom gospođe Šter. Marusja se smeje mnogo i od sveg srca.
Joahim je ćutao, ali su ove reči podsetile gospođu Cimsen na jedan susret i na pozdrave
koje treba što pre da isporuči da ih ne bi zaboravila — na susret sa jednom damom, dosta
simpatičnom, iako putuje sama i ima preterano pravilne obrve. U Minhenu, gde su se,
između dva noćna putovanja, zadržali jedan dan, prišla je u restoranu za njen i Joahimov sto,
da se pozdravi sa Joahimom. I ona je bivši pacijent ovog sanatorijuma — Joahim će joj
pomoći da se seti njenog imena...
»Gospođa Šoša«, reče Joahim mirno. »Ona se trenutno bavi u jednom lečilištu Algaua, a
na jesen ide u Španiju. Na zimu će po svoj prilici opet doći ovamo. Najlepše te pozdravila.«