Page 351 - Thomas Mann - Čarobni breg

u svom raju. Ali u raju koji nije potpuno raskužen — nema spasa; to naš begunac nije hteo
da poveruje starom Berensu. A starom Berensu treba uvek verovati, inače ćeš rđavo proći i
dockan se opametiti. Istina, on je sad poručnik, nema šta da se kaže. Ali šta ima od toga?
Bog gleda u srce, on ne gleda na rang i položaj, pred njim svi stojimo nagi, bio to general ili
običan čovek...« Počeo je da trabunja. Držeći među prstima cigaru, protrljao je ogromnom
šakom oči i zamolio Hansa Kastorpa da ga zasad više ne zadržava. Za Cimsena će se već
naći neka sobica, a kad dođe neka ga rođak odmah strpa u krevet. Što se tiče njega, Berensa,
on nije zlopamtilo, njegove su ruke uvek očinski rapšrene i on je spreman da zakolje tele u
čast begunca.
Hans Kastorp je poslao depešu i počeo da priča desno i levo kako će njegov rođak da se
vrati. Svi koji su poznavali Joahima iskreno su se ražalostili i iskreno obradovali, jer je
svojim čestitim, viteškim karakterom zadobio opšte simpatije i, prema neizrečenoj oceni i
osećanjima mnogih bolesnika, bio je najbolji među svima njima. Ne mislimo ni na koga
lično, ali verujemo da je mnogi od njih osetio ličnu satisfakciju što se Joahim iz vojničkog
staleža morao vratiti horizontalnom načinu života i što će sa svom svojom čestitošću opet biti
jedan »od naših«. Zna se da je gospođa Šter odmah sve predvidela, a sad je njena prostačka
sumnja, s kojom je propratila Joahimov odlazak u ravnicu, bila potvrđena i ona nije smatrala
za nedostojno da se time hvali. »Lošo, lošo«, tvrdila je ona. Odmah je ona videla da stvari
»lošo« stoje, ali se nada da zbog Joahimove tvrdoglavosti ne stoje sad još većma lošo.
(»Većma lošo«, reče ona u svojoj neizmernoj prostoti.) Onda je mnogo bolje da se čovek
nikud i ne miče, kao ona što čini. I ona ima dole u Kanštatu svojih interesa, ima muža i dvoje

dece, ali ume da se savlada... Ni Joahim ni gospođa Cimsen nisu se više javljali. Hans
Kastorp nije znao dan i čas njihova dolaska i zbog toga ih nije ni dočekao na stanici, ali tri
dana posle Hansove depeše, oni su stigli i Joahim je, uzbuđeno se smejući, stao kraj
naslonjače svoga rođaka.
Bilo je već otpočelo večernje odmaranje kad se to desilo. Došli su istim vozom kojim je
pre toliko godina stigao ovamo i Hans Kastorp. Nisu te godine bile ni kratke ni duge, nego
lišene svog vremenskog proticanja, bogate doživljajima, pa ipak prazne i ništavne. Čak je i
godišnje doba bilo isto: jedan od prvih dana avgusta. Joahim uđe radosno — da, za jedan
trenutak on je bio nesumnjivo radosno uzbuđen — uđe, dakle, radosno kod Hansa Kastorpa
ili, bolje rečeno, iziđe brzim koracima iz sobe na balkon i pozdravi svoga rođaka smejući se i
dišući brzo, prigušeno i isprekidano. Prevalio je opet dalek put, preko raznih zemalja, preko
jezera koje liči na more, i popeo se uzanim stazama visoko — visoko na ovaj breg, i, kao da
nije nikad ni otišao odavde, stoji evo, pred svojim rođakom, koji se upola podigao iz svog
horizontalnog položaja i pozdravlja ga sa »hej« i »da li je moguće?« Bio je svež u licu, bilo
zato što se kretao mnogo na čistom vazduhu bilo zato što je bio zagrejan od puta. Dok je
majka bila zabavljena oko svoje toalete, on je pojurio, ne svraćajući najpre u svoju sobu,
pravo u broj 34 da se pozdravi sa drugom iz starih dana koji su opet stvarnost. Večeraće na
brzu ruku, razume se, u restoranu. Hans Kastorp može i sam još koji zalogaj da uzme ili da
popije gutljaj vina. I Joahim ga brzo odvuče u broj 28, gde se odigrala ista scena kao one
večeri kad je Hans stigao, samo obrnuto: Joahim je, ćeretajući u groznici, prao nad blistavim
umivaonikom ruke, a Hans Kastorp je gledao u njega, začuđen uostalom i pomalo razočaran
što vidi svog rođaka u civilu. Nikakva znaka njegove vojničke karijere. On ga je uvek
zamišljao kao oficira, u uniformi, a sad stoji tu u običnom sivom odelu, kao i svaki drugi.
Joahim se smejao njegovoj naivnosti. On je uniformu ostavio dole, kod kuće. Hans Kastorp
treba da zna da se uniforma ne može tek onako oblačiti. Ne može se u uniformi zalaziti kud
bilo. »Ah, tako. Najpokornije blagodarim«, reče Hans Kastorp. Ali Joahim nije, izgleda,