Page 349 - Thomas Mann - Čarobni breg

KAO VOJNIK I KAO JUNAK

Hans Kastorp je stalno primao kratke izveštaje od svoga rođaka, najpre dobre,
razdragane, zatim manje povoljne, najzad takve koji su loše prikrivali nešto vrlo žalosno.
Serija poštanskih karata počela je s radosnim vestima o Joahimovom dolasku u puk i o
romantičnoj svečanosti, kad je Joahim — kako se izrazio Hans Kastorp u karti kojom je
odgovorio svome rođaku — položio zavet da će živeti siromašno, čedno i poslušno. Vesti su
i dalje bile vesele: etape lake, povlašćene karijere, olakšane još i strasnom ljubavlju prema
pozivu i simpatijom starešina, bile su propraćene pozdravima i lepim željama. Kako je
Joahim nekoliko semestara studirao na univerzitetu, bio je oslobođen pohađanja vojne škole i
pripravničke službe. O Novoj godini bio je unapređen za podoficira i poslao fotografiju na
kojoj se videlo da ima širite. Iz svakog njegovog zbijenog izveštaja zračila je njegova krajnja
odanost duhu hijerarhije kojoj je služio, krute, časne hijerarhije koja je počivala na
gvozdenoj disciplini, a ipak na zajedljivo-humorističan način vodila računa o ljudskim
slabostima. On je pričao anegdote o svom četnom naredniku, džandrljivom i fanatičnom
vojniku, o njegovom romantično-kapricioznom stavu prema njemu, mladom potčinjenom,
neukom novajliji, koji će mu koliko sutra biti neprikosnoveni starešina i koji stvarno već sad
ima pristupa u oficirsku kasinu. Bilo je u tome nečeg smešnog i surovog. Onda je bilo mnogo
govora o polaganju oficirskog ispita. Početkom aprila proizveden je Joahim za poručnika.
Očevidno, nije bilo srećnijeg čoveka, nije bilo stvorenja čije bi se biće i želje čistije
izrazile u ovom naročitom obliku egzistencije. S nekim stidljivim uživanjem pričao je kako
je prvi put prošao u svojoj novoj uniformi pored gradske većnice i na izvesnom odstojanju
odmahnuo rukom stražaru koji je stao mirno da mu oda počast. Pričao je o malim
neprijatnostima i satisfakcijama u službi, o izvanrednom, usrdnom drugarstvu, o šeretskoj
odanosti svoga posilnog, o komičnim slučajevima prilikom vežbi i na časovima obuke, o
smotrama i zajedničkim gozbama. Uzgred je bilo govora o društvenim događajima,
posetama, ručkovima, zabavama. Ali o njegovom zdravlju nikad.
Tako je potrajalo do pred sam početak leta. Onda se čulo da leži i da se morao na žalost
prijaviti kao bolesnik: katar, moraće dva-tri dana da ostane u postelji. Početkom juna bio je
ponovo na dužnosti, ali je sredinom meseca opet »popustio«, gorko se žalio na svoju »zlu
sreću« i premirao od straha da početkom avgusta neće moći učestvovati na velikim
manevrima, kojima se od srca radovao. Gluposti! U julu je opet bio zdrav kao dren, čitave
nedelje, dok se jednog dana nije javio na lekarski pregled, koji je zbog prokletih kolebanja
temperature postao neophodno potreban, i od koga će sve zavisiti. O ishodu toga pregleda
nije Hans Kastorp dugo imao nikakvih vesti, a kad ih je dobio, one nisu došle neposredno od
Joahima — bilo zato što nije bio u stanju da piše, bilo zato što se stideo — već od njegove
majke, gospođe Cimsen, koja je poslala depešu. Ona je javljala da je Joahim dobio nekoliko
nedelja odsustva koje mu je po mišljenju lekara preko potrebno. Preporučena mu je visoka
planića, i to što pre da otputuje, pa moli da se rezervišu dve sobe. Odgovor plaćen. Potpis:
tetka Lujza.
Bio je kraj jula kad je Hans Kastorp u svojoj balkonskoj lođi letimice pročitao depešu, pa
je posle još nekoliko puta čitao. Klimnuo je polako glavom, ne samo glavom nego i čitavim
gornjim delom tela, i govorio kroz zube: »Tako! Tako, dakle! Vidi, vidi! — Joahim opet
dolazi!« Obuze ga iznenadna radost. Ali se odmah stišao i pomislio: »Hm, hm, ozbiljne vesti.
Moglo bi se reći: lepo iznenađenje. Do vraga, to je išlo brzo — već sazreo za povratak.
Majka dolazi s njim —« (Kazao je »majka«, ne »tetka Lujza«; njegovo osećanje za srodstvo,