Page 342 - Thomas Mann - Čarobni breg

bacila neku paru. A u isto vreme osećam kako me neke nevidljive ruke prosto vuku da
legnem u sneg. Tu može pomoći samo kretanje. Moram da se pokrenem, da bih kaznio sebe
zbog kulmbaškog piva i da bih učinio savitljivom svoju drvenu nogu.«
Jednim pokretom ramena odvoji se od zida. Ali čim se odmakao od šupe i samo koraknuo
napred, ošinuo ga je vetar kao udarac kose i oterao natrag pod zaklon zida. Ovo mesto mu je
bez sumnje određeno za sklonište kojim se mora privremeno zadovoljiti, a stoji mu do volje
da se, radi promene, osloni levim ramenom i odupre na desnu nogu, kako bi levu malo
razmrdao i povratio u život. Pri sličnom vremenu, reče u sebi, ne ide se od kuće. Umereno
pomeranje je dopušteno, ali ne tražiti ništa bolje i ne izlagati se vetru. Vladaj se mirno i pusti
glavu neka visi kad je već tako teška. Zid je dobar, grede su drvene, čini se da iz njih izlazi
izvesna toplota, ukoliko ovde može biti reči o toploti, diskretna, drvetu svojstvena toplota, a
možda je to više stvar subjektivnog raspoloženja... Ah, to drveće! Ah, ta živa klima živih
stvorova! Kakav miris!...
Ispod njega, ispod balkona, na kome je bez sumnje stajao, bio je park — veliki park, u
kome se bujno zelenelo lisnato drveće, brestovi, platani, bukve, javori, breze, sa lakim
prelivima u bojama svog punog, svežeg, svetlucavog lisnatog nakita i sa tihim šumljenjem u
svojim vrhovima. Pirkao je divan, vlažan povetarac ispunjen mirisnim dahom drveća. Topao
pljusak je prošao mimo njega, ali je kiša bila obasjana. Videlo se kako visoko u nebeskim
visinama rominjaju sjajne vodene kapljice. Kako je lepo! O, to je dah zavičaja, miris i obilje
nizije, kojih je tako dugo bio lišen! Vazduh je bio pun ptičjeg pevanja, pun umilnog, slatkog
izvijanja, cvrkutanja, gukanja, priželjkivanja i jecanja, a nigde se nije mogla videti nijedna

životinjica. Hans Kastorp se smeškao, zahvalno dišući. Prizor je, međutim, bivao sve lepši.
Iznad predela se razapela po strani duga, potpuno i jasno izražena, u najčistijoj krasoti, u
vlažnom svetlucanju svih njenih boja, čiji su se gusti uljani tonovi izlivali u tamno, sjajno
zelenilo. Sve je to davalo utisak muzike i podsećalo na zvuke harfe izmešane sa zvucima
flaute i violine. Naročito su se divno prelivale plava i ljubičasta boja. Pod njihovim uticajem
sve se čarobno rastapalo i gubilo, menjalo i ponovo sve lepše preobražavalo. Sve je bilo kao
davno jednom — mnogo je godina otada prošlo — kad je Hans Kastorp bio u prilici da sluša
jednog slavnog pevača, jednog italijanskog tenora iz čijeg se grla izlivala preko ljudskih srca
umetnost i snaga puna blagosti. Uzeo je visok ton koji je od samog početka bio lep. Ali
malo-pomalo, iz časa na čas. strasna melodija se širila, rasla, sve sjajnije zračila, kao da su
jedna po jedna padale sa nje koprene koje pre toga niko nije primetio, — pala je i poslednja,
koja je, kako se mislilo, otkrila krajnju, najčistiju svetlost, ali je posle došla još jedna, i
najzad krajnja, za koju se nije moglo ni verovati da postoji, a posle nje se razlio takav sjaj i
tolika lepota, lepota svetlucava kao suza, da su se iz gomile prolomili potmuli uzvici
ushićenja, koji su odjekivali gotovo kao prigovor i negodovanje, i koji su mladog Hansa
Kastorpa toliko uzbudili da je jecao. Tako je sad bilo i s ovim njegovim predelom, koji se
menjao i sve više zračio lepotom. Sve je plivalo u plavetnilu ... Blistave kišne koprene
popadaše: ukaza se more, — neko more; bilo je to Južno more, duboko plavo, modro,
prepuno svetlucanja od srebrnih svetiljki, jedan divan zaliv koji se prema jednoj strani
otvarao u lakoj izmaglici, do polovine široko obuhvaćen planinskim lancima koji su se sve
ugasitije plavili, načičkan ostrvima nad kojima su se uzdizale palme ili na kojima su se
mogle videti male, bele kuće kako svetle iz čempresovih gajeva. Oh, dosta, dosta! Ova radost
nije ničim, zaslužena. Koliko blaženstva u ovoj svetlosti, u ovoj dubokoj nebeskoj čistoti, u
ovoj sunčanoj svežini vode! Tako nešto Hans Kastorp nije nikad video, ništa što bi bilo
slično tome. Na ferijalnim putovanjima on je jedva okusio malo Juga, znao je samo surovo,
bledo more i bio mu odan detinjskim, neodređenim osećanjima, ali nikad nije dospeo do