Page 340 - Thomas Mann - Čarobni breg

kapke ,i osmotriti teren, bio je napor koji se pokazao beskoristan i davao malo podstreka da
bude ponovljen. Ipak bi s vremena na vreme video ponešto: omorike koje su se okupljale,
neki potok ili jarak čija je tamna linija, između nadnesenih snežnih rubova, odudarala od
ostalog terena, a kad su ga, radi promene, skije opet ponele nizbrdo, i to protiv vetra, opazio
je pred sobom na izvesnoj daljini senku ljudske građevine kako slobodno lebdi u vihoru
snežnih koprena.
Kako utešan i dobrodošao prizor! I pored svih nedaća probio se, dakle, kroz mećavu: vide
se već ljudske građevine — znak da je blizu nastanjena dolina. Možda tamo ima ljudi, možda
bi se moglo ući k njima, da čovek pod krovom sačeka kraj nepogode i da dobije, ako zatreba,
pratioca i vođu, ukoliko bi u međuvremenu pao prirodni mrak. Uputio se prema himeričnom
predmetu koji se često sasvim gubio u tami nepogode. Da bi stigao do njega, trebalo je da
savlada jedan vrlo zamoran uspon, izlažući se protivnom vetru, a kad je stigao, uverio se sa
ogorčenjem, čuđenjem, strahom i osećanjem nesvestice da je to ona poznata koliba, šupa za
seno sa kamenom na krovu, koju je posle svakojakih zaobilaženja i najčasnijih napora
ponovo osvojio.
Ovo su bila đavolja posla. Sa ukočenih usana Hansa Kastorpa osuše se teške kletve, u
kojima su bili izostavljeni usneni suglasnici. Radi orijentacije obišao je oko kolibe, služeći se
pri tom samo štapovima, i utvrdio da je ovoga puta stigao do kolibe sa njene zadnje strane i
da je, dakle, dobar jedan sat — kako je on cenio — utrošio na najčistiju i najbeskorisniju
besmislicu.
Ali tako to ide, tako stoji u knjigama. Čovek se vrti u krugu, napreže se, zamišljajući da

odmiče, a u stvari opisuje neku dugačku besmislenu krivu liniju koja se zatvara u samu sebe,
kao dosadni ciklus godine. Isto ovako se luta unaokolo, isto ovako ne može da se nađe put
koji vodi kući. Hans Kastorp prepoznade tradicionalni fenomen s izvesnim zadovoljenjem,
mada sa strahom, i udari se po bedru od ljutine i zaprepašćenja što se opšte iskustvo taka
tačno podudara sa njegovim posebnim, individualnim slučajem koji se sad odigrava.
Usamljena šupa bila je nepristupačna, vrata zaključana, ni sa koje strane se nije moglo
ući. Ali Hans Kastorp ipak odluči da ostane privremeno tu gde jeste, jer je nastrešnica davala
iluziju izvesnog gostoprimstva, a sama koliba, onom stranom koja je bila okrenuta planini,
mogla je zaista da pruži neku zaštitu protiv mećave ako se čovek ramenima nasloni na njena
brvna, jer je zbog dugačkih skija bilo nemoguće osloniti se leđima. Pošto je svoj skijaški štap
zabo pred sebe u sneg, sa rukama u džepovima, podignuvši visoko okovratnik svog vunenog
svitera, a posluživši se drugom nogom kao protivosloncem, stao je ukoso oslonjen i,
zatvorivši oči, spustio ošamućenu glavu na balvan kolibe. Tek ponekad zaškiljio bi očima i
zagledao se preko ramena u stenu koja je ležala s one strane klanca i koja se s vremena na
vreme mutno razaznavala između snežnih koprena.
Njegov položaj je bio relativno ugodan. »Za nevolju, mogao bih ovako celu noć stajati«,
pomisli u sebi, »kad bih s vremena na vreme promenio nogu, kad bih tako reći legao na
drugu stranu i pokatkad se malo razmrdao, pošto je, razume se, neophodno potrebno. Iako
sam se sav ukočio, nakupio sam mnogo unutarnje toplote, zahvaljujući kretanju koje sam
izvršio, tako da moja ekskurzija nije bila sasvim beskorisna, mada sam propao i vratio se
istoj kolibi... Propao — kakav je to izraz? Čemu ta reč, ona ne odgovara onome što se desilo,
ja sam se njome sasvim samovoljno poslužio, jer mi glava nije baš sasvim vedra; pa ipak je,
čini mi se, to prava reč... Sreća što mogu ovo da izdržim, jer ova nepogoda i mećava, ova
salauka, može vrlo lako da potraje do zore; ali da potraje i samo do mraka, pa neće biti
dobro, jer je opasnost da čovek noću nastrada, vrteći se neprestano u krugu, isto tako velika
kao i za vreme snežne oluje... Mora da je već veče, otprilike šest časova — toliko je