Page 343 - Thomas Mann - Čarobni breg

Sredozemnog mora, Napulja, Sicilije, ili Grčke, na primer. Pa ipak on se sećao. Da, on je sve
to već video, i to čudno prepoznavanje ispunjavalo ga je sada nekim svečanim
raspoloženjem. »Ah, da, tako je!« klicao je neki glas u njemu, kao da je, potajno i prećutno,
oduvek nosio u srcu to sunčano plavetnilo koje se pred njim širilo i zračilo srećom. A to
»oduvek« bilo je negde daleko, beskrajno daleko, kao i ovo otvoreno more ulevo, tamo gde
se nebo u nežnoj ljubičastoj boji spušta na njega.
Horizont je bio visoko, činilo se da se daljina penje, a to je dolazilo otud što je Hans
gledao zaliv odozgo, sa izvesne visine. Unaokolo su stajali bregovi koji su se u vidu
predgorja, obraslog šumaricom, spuštali u more. Od sredine vidika, oni su se u polukrugu
protezali sve dovde gde je on sedeo, i dalje; a on je sedeo šćućuren na bregovitoj obali, na
kamenim stepenicama, toplim od sunca. Kamenito, mahovinom obraslo žalo spuštalo se pred
njim u stepeničastim blokovima, punim žbunja, prema ravnoj obali, gde je šljunak među
trskom stvorio modre zatone, mala pristaništa i ivična mora. Ovaj sunčani predeo, i ove
izdignute pristupačne obale i nasmejane drage, kao i samo široko more sve do ostrva kraj
kojih su amo-tamo plovili čamci, ceo taj prostor vrveo je od sveta, i taj svet, ta deca sunca i
mora, kretao se na sve strane ili se odmarao, a svi su bili nekako pametni i vedro raspoloženi.
Bilo je tako prijatno posmatrati ovaj lepi ljudski soj, i srce Hansa Kastorpa otvorilo se širom
— gotovo do bola, prepuno ljubavi kojom ga je ispunio ovaj prizor.
Mladići su zaigravali konje i, s rukom na ularu, trčali pored životinja koje su u kasu rzale
i zabacivale glavu; uzjogunjene atove trzali su dugačkim uzdama ili ih terali u more, jašući
na njima bez sedla i udarajući golim petama po slabinama tih konja; pri tom su im mišići na

leđima pod zlatnomrkom kožom poigravali na suncu, a uzvici koje su jedan drugom
dobacivali ili upućivali svojim životinjama odjekivali su, ne bi se moglo reći zašto, nekim
čarobnim zvukom. Kraj jednog zatona, u kome se ogledala obala kao u gorskom jezeru,
igrale su devojke. Jedna između njih, sa visoko skupljenom kosom na potiljku, u kojoj se
krila neka naročita draž, sedela je nogu spuštenih u neko udubljenje, i svirala u pastirsku
frulu; pogled joj je preko razigranih prstiju bio upravljen prema drugaricama, koje su, u
dugačkim, lelujavim haljinama, izvodile pokrete igre: jedne, odvojeno od ostalih, šireći s
osmehom ruke, druge, u parovima, priljubivši ljupko slepoočnice, dok su ostale sestre, iza
leđa sviračice, iza njenih belih, dugih i nežnih leđa, koja su usled položaja ruku bila izvijena,
sedele ili stajale zagrljene i sve to posmatrale, mirno razgovarajući. Malo dalje vežbala se
momčad u gađanju strelom. Bilo je veliko uživanje posmatrati na koji način stariji uče
nespretne momčiće kovrdžave kose kako se zapinje luk i namešta strela; gledati kako nišane
zajedno s njima i kako ih sa smehom pridržavaju kad se povedu od protivudara strele koja
fijukne iz luka. Drugi su pecali. Ležali su potrbuške na kamenim pločama kraj obale i,
uzmahujući jednom nogom, držali struk sa udicom u moru; mirno su ćaskali, okrenuti
glavom prema susedu, koji je, ukoso sedeći, istezao telo da bi što dalje bacio svoj mamac.
Drugi su, opet, bili zauzeti oko toga da jednu lađicu sa visokom palubom, katarkom i
prečkom za jedro, otisnu u more, gurajući je sa cimanjem i odupirući se svom snagom o tlo.
Deca su se igrala i grajala između pristanišnih valobrana. Jedna mlada žena, sasvim
ispružena, sa glavom okrenutom unazad, podizala je jednom rukom svoju šarenu odeću da bi
zaklonila grudi, dok je drugu željno pružala prema nekom plodu sa lišćem koji joj je neki
čovek, uzan u kukovima, stojeći iznad njene glave, i šaleći se, čas pružao čas odmicao. Jedni
su stajali naslonjeni u pukotinama stena, dok su drugi oklevali na ivici obale, držeći za
trenutak prekrštenim rukama sami sebe za ramena, i prstima nogu ispitivali hladnoću vode.
Duž obale šetali su se parovi, i kraj uva devojke bila su usta poverljivog pratioca. Sa stene na
stenu skakale su koze s dugom kostreti, koje je čuvalo jedno čobanče. Ono je stajalo na