Page 337 - Thomas Mann - Čarobni breg

nas unište — što bi relativno uzevši bilo još utešno — nego kojima je strahovito svejedno
ako se uzgred i to dogodi. »Oho!« reče u sebi Hans Kastorp i zastade kad se prvi udar vetra
ustremio na gustu vejavicu i ošinuo ga. »Ovaj zefir ledi srž u kostima.« I, zaista, vetar je bio
vrlo opak: strahovita hladnoća, oko dvadeset stepena, nije se osećala i bila je ugodna samo
onda kad je vazduh, bez imalo vlage, bio tih i nepokretan, kao obično; ali čim bi ga vetar
pokrenuo, studen je kao nož sekla meso, a kad bi pošlo ovako kao sad — jer prvi nalet vetra
bio je samo prethodnica — onda ni sedam bundi ne bi bilo dovoljno da zaštiti kosti od
ledenog smrtonosnog užasa, a Hans Kastorp nije imao na sebi sedam bundi, nego samo jedan
vuneni prsnik, koji mu je inače bio potpuno dovoljan i koji mu je bio čak i težak kad bi sunce
ma i najmanje ogrejalo. Vetar ga je, međutim, šibao sa strane, s leđa, tako da nije bilo baš
pametno da se okrene i izloži grudi njegovim udarcima, i kako se ovo razmišljanje pomešalo
s njegovim prkosom i sa odlučnim »Pa, šta!« njegove duše, ludi mladi čovek je produžio i
dalje u istom pravcu, između proređenih jela, da bi dospeo na drugu stranu brega na koji je
nameravao da se uspne.
Ali to više nije bilo uživanje, pošto se ništa nije videlo od igre pahuljica koje, kako se
činilo, nisu padale nego su u najgušćem kovitlanju ispunjavale ceo prostor. Od ledenih
udaraca vetra uši su buktale i žestoko bolele, udovi se kočili i ruke obamirale, da čovek nije
više znao drži li svoj šiljati štap ili ga ne drži. Sneg mu je s leđa zavejavao okovratnik i topio
se niz hrptenjaču, slagao mu se na plećima i prekrivao desnu stranu; činilo mu se da će se
ukočiti i pretvoriti u sneška, sa štapom u ukrućenoj ruci. Ovo stanje je bilo nepodnošljivo i
pored relativno povoljnih uslova: kad bi se okrenuo bilo bi gore; pa ipak se pokazalo da se

povratak ne sme odlagati, ma koliko da će to biti težak posao.
On zastade, sleže ljutito ramenima i okrenu skije. Suprotni vetar mu odmah preseče dah,
tako da je opet morao da se vrati u pređašnji položaj kako bi došao do vazduha pre nego što
se, sa više pribranosti, odupre ravnodušnom neprijatelju. Pognuvši glavu i udišući opreznije
vazduh, uspeo je da pođe u suprotnom pravcu, iznenađen, mada ih je očekivao, teškoćama
pri kretanju, koje su dolazile naročito otud što ništa nije video i što je teško dolazio do daha.
Svakog časa je bio primoran da stane, pre svega da bi, zaklonjen od oluje, udahnuo vazduh, a
i zbog toga što je morao paziti da ne naleti na kakvo drvo i da se zbog neke prepreke ne
prevrne, jer onako pognute glave i stalno žmirkajući očima nije mogao ništa da vidi u beloj
pomračenosti. Pahuljice su mu u čitavim rojevima letele u lice i rastapale se na njemu, tako
da se ono kočilo. Letele su mu u usta, gde su se topile izazivajući slab vodnjikav ukus, letele
pod očne kapke koji su se grčevito skupljali, zasipale mu oči i onemogućavale svako
izviđanje terena — koje bi, uostalom, bilo beskorisno, jer je vidno polje bilo zastrto gustom
zavesom, a sva ova zaslepljiva belina ionako je gotovo sasvim paralizovala čulo vida. To što
je video, kad bi primorao sebe da gleda, bilo je ništavilo, belo uskovitlano ništavilo. I samo
ponekad bi se pojavile u njemu sablasne senke vidljivog sveta: bor-krivulj, grupa omorika,
pa i slaba silueta senare pored koje je maločas prošao.
Ostavio ju je iza sebe, pokušavajući da na kosi ispod brvnare pronađe put kojim bi se
vratio. Ali puta nije bilo. Držati se jednog pravca, približnog pravca koji vodi kući i dolini,
bila je mnogo više stvar sreće nego pameti, jer prst pred okom se istina video, ali pogled nije
mogao da dopre ni do šiljatih vrhova na skijama, pa čak da se i bolje videlo, bilo je još
vazdan smetnji koje bi do krajnje mere otežavale napredovanje: lice puno snega, suprotni
vetar koji onemogućava disanje i preseca dah, koji ne da čoveku ni da udahne ni da izdahne
vazduh i koji ga primorava da se svakog časa okreće da bi mogao disati. Ma ko to bio, Hans
Kastorp ili neko drugi, jači, ako je hteo napred, morao je da zastane, da predahne, da
žmirkanjem istisne vodu iz trepavica, da otrese sa sebe oklop od snega koji mu se spreda