Page 347 - Thomas Mann - Čarobni breg

mojoj lođi, i svuda. Traganje za tom reči odvuklo me je i u snežnu planinu. Sad je imam.
Moj san mi je tu reč jasno dočarao, i ja je sad zauvek znam. Da, to me ushićava i zagreva mi
dušu. Moje srce jako bije i zna zašto. Ono ne bije samo iz fizičkih pobuda, ne bije onako kao
što na lešu rastu nokti; ono udara čovečanski, zato što se oseća istinski srećno. Ova reč koju
mi je otkrio moj san, to je piće — bolje od portoa i piva, ona mi struji kroz žile kao ljubav i
život, tako da se budim iz svoje uspavanosti i svojih snova za koje, razume se, vrlo dobro
znam da su u najvećem stepenu opasni po moj mladi život... Trgni se! Otvori oči! To su tvoji
udovi — te noge što leže u snegu! Skupi ih i ustaj! Vidiš — vreme je povoljno!«
Bilo je strahovito teško osloboditi se okovakoji su ga stezali i koji su hteli da ga prikuju
za tlo, ali pokretna snaga koju je uspeo da smogne bila je jača. Hans Kastorp se odbaci na
lakat, privuče energično kolena, naglim pokretom se odupre i uspravi. On potrupka skijama
po snegu, potapka se rukama oko rebara i protrese ramenima, upirući pri tom uzbuđene i
napregnute poglede čas na jednu čas na drugu stranu, kao i prema nebu, na kome se ukazalo
bledo plavetnilo između sivoplavih, kao koprena tankih oblaka, koji su polako. klizili,
otkrivajući tanak mesečev srp. Laki suton. Ni oluje ni snega. Prekoputa njega videla se
potpuno i jasno strma planinska strana na čijoj su se grbini kostrešile jele. Oko nje je vladao
mir. Njen donji deo bio je u senci, a gornja polovina je bila obasjana najnežnijom ružičastom
svetlošću. Šta se to zbiva u svetu? Je li jutro? Da li je celu noć ležao u snegu, a ipak se nije
smrznuo, kao što u knjigama stoji? Nijedan ud mu nije obamro, nijedan se nije prelomio ni
krcnuo, dok je trupkao nogama, dok se otresao i udarao po telu, iako je to svojski radio,
nastojeći u isto vreme da mislima pronikne svoj položaj. Uši, vrhovi prstiju na rukama i

nogama behu mu, razume se, utrnuli, ali ne jače nego što mu se već toliko puta desilo zimi,
dok je ležao u svojoj lođi. Uspeo je da izvuče sat. Kucao je. Nije stao kao što se dešavalo kad
bi uveče zaboravio da ga navije. Nije bilo još ni pet sati — daleko od toga! Ostalo je još
dvanaest, trinaest minuta. Čudnovato! Da li je moguće da je ležao ovde u snegu samo deset
minuta ili nešto duže, i da je za to vreme prošlo kroz njegovu glavu tako mnogo divnih i
strašnih slika i vratolomnih misli, i da se dotle heksagonalna nepogoda isto tako brzo razišla
kao što je i došla? Onda je, mora se priznati, imao veliku sreću s obzirom na povratak. Jer
njegovi snovi i izmišljotine imali su u dva maha takav obrt da je morao da poskoči: jedanput
od užasa i drugi put od radosti. Izgleda da je život imao dobre namere sa svojim zalutalim
čedom koje mu zadaje tolike brige...
Ali, bilo kako bilo, bilo da je jutro ili podne (bez ikakve sumnje, bilo je još rano
predvečerje): u svakom slučaju nije bilo ničega ni .u samoj situaciji ni u njegovom ličnom
položaju, što bi ga moglo omesti da pojuri kući, a to je Hans Kastorp i učinio — krenuo je s
izvanrednim poletom, tako reći vazdušnom linijom, ka dolini, gde su, kad je stigao, već
gorele svetiljke, mada su njemu uz put bili sasvim dovoljni ostaci dnevne svetlosti koje je
sneg sačuvao. Spustio se niz Bremenbil, ivicom Matenvalda, i u pola šest bio je u »Selu«.
Ostavio je svoj sportski pribor kod bakalina, odmorio se u ambarskoj izbi gospodina
Setembrinija i ispričao mu u kakvu je snežnu olujinu zapao svojom krivicom. Humanista se
veoma uplašio. I dok je, stalno na nogama, palio praskavi primus da bi iznemoglom mladom
čoveku skuvao kafu, mlatarao je jednom rukom iznad glave i žestoko grdio zbog tako opasne
lakomislenosti. Ma koliko da je ta kafa bila jaka, nije sprečila Hansa Kastorpa da odmah tu,
na stolici, zaspi.
Jedan sat docnije milovala ga je svojim dahom veoma civilizovana atmosfera Berghofa.
Za vreme večere žestoko je navalio na jelo. Njegov san počeo je da bledi. Još iste te večeri,
njegove nedavne misli nisu mu više bile tako jasne.