Page 346 - Thomas Mann - Čarobni breg

život, taj poznaje smrt. Samo što to nije sve, — štaviše to je samo početak, ako se stvar
pedagoški posmatra. Mora se imati u vidu i ona druga polovina, suprotnost. Jer sve naše
interesovanje za smrt i bolest nije ništa drugo nego jedna vrsta interesovanja za život, kao što
uostalom dokazuje humanistička medicinska nauka koja se na latinskom jeziku tako učtivo
obraća životu i njegovoj. bolesti i koja je samo varijanta jednog velikog i vrlo akutnog
problema koji ja sa punom simpatijom hoću da nazovem njegovim pravim imenom: ljudsko
biće, nežno čedo života, čovek, njegovo stanje i položaj u univerzumu ... Ja njega dobro
poznajem, mnogo sam naučio kod ovih gore, uspeo sam se visoko iznad ravnice, tako da
sam, jadnik, izgubio gotovo dah, ali sad, ispod podnožja svoga stuba, nemam baš tako rđav
pregled... Snivao sam o čovekovom položaju, o njegovoj zajednici, punoj uzajamnog
poštovanja, uljudnoj, razumnoj zajednici, iza koje se u hramu odigrava užasna krvava scena.
Da li su deca sunca bila jedno prema drugom tako pristojna i ljupka baš s obzirom na onu
grozotu? To bi bio fin i zaista otmen zaključak koji su odatle izveli. U duši, ja ostajem s
njima, a ne s Naftom — uostalom ne ni sa Setembrinijem, oni su obojica brbljivci. Jedan je
razvratan i zao, a drugi stalno duva u rog razuma i uobražava da može čak i ludake da
urazumi, a to je zbilja neukusno! To je ćiftinstvo i gola etika, bezboštvo, s tim sam načisto.
Ali neću da pristanem ni uz malog Naftu, uz njegovu religiju, koja nije ništa drugo nego
jedan guzzabuglio boga i đavola, dobra i zla, taman zgodan da se pojedinac strmoglavi u
njega, kako bi ga na mističan način nestalo u univerzumu. Eh, ta dvojica pedagoga! Njihova
prepirka i njihova nesaglasnost isto su tako guzzabuglio i smetena bojna dreka, od koje se ne
da zaglušiti niko ko imalo misli svojom glavom i ko je pobožan u srcu. Pa taj njihov problem

aristokratije! I ta njihova otmenost! Smrt ili život — bolest, zdravlje — duh i priroda. Jesu li
to odista protivrečnosti? Pitam: da li su to problemi? Ne, to nisu problemi, a ni problem
njihove otmenosti nije nikakav problem. Bezobzirnost smrti proističe iz života, bez nje ne bi
bilo života, a Homo Dei se nalazi na sredini — na sredini između te bezobzirnosti i razbora
— kao što mu je i položaj na granici između mistične zajednice i nepostojanog
individualizma. To je ono što ja vidim sa podnožja svoga stuba. Imajući u vidu taj položaj,
čovek treba da se ophodi prema samom sebi s puno obzira i sa prijateljskim uvaženjem, —
jer samo je on aristokrat, a ne suprotnosti. Čovek je gospodar suprotnosti, one postoje samo
zato što on postoji, prema tome on je veći aristokrat od njih. Otmeniji od smrti, i suviše
otmen za nju — u tome je sloboda njegova duha. Otmeniji od života, i suviše otmen za njega
— u tome je pobožnost njegova srca. Sastavio sam, eto, stihove, ispevao u snu pesmu o
čoveku. Sećaću se toga. Biću dobar. Neću dopustiti smrti da gospodari mojim mislima! U
tome se sastoji dobrota i ljubav prema bližnjem, i ni u čemu drugom. Smrt je velika sila. Kad
se ona približi, skida se šešir i ide se na prstima. Ona nosi svečanu naboranu ogrlicu
preminuloga, i u njenu čast oblači se čovek ozbiljno i u crninu. Razum je glup pred smrću,
jer on nije ništa drugo nego vrlina, a smrt je sloboda, bezobzirnost, bezobličnost i požuda.
Požuda, kaže moj san, ne — ljubav. Smrt i ljubav — to je rđav slik, neukusan, pogrešan slik!
Ljubav se suprotstavlja smrti, samo je ona jača od smrti, a ne razum. Samo ona nadahnjuje
dobrim mislima, a ne razum. I lepo ponašanje potiče samo iz ljubavi i dobrote: lepo
ponašanje i uljuđenost razumne i prijateljske zajednice i lepe ljudske družbe — sa diskretnim
obzirom na krvavu gozbu. O, san je bio jasan i »vladavina« dobra! Misliću na to. Ostaću u
svom srcu veran smrti, ali ću se jasno sećati da vernost smrti i minulom nije ništa drugo nego
pakost, mračna naslada i neprijateljski stav prema bližnjem, ako dopustimo da ona upravlja
našom mišlju i vladavinom. U ime dobrote i ljubavi, čovek pe sme dopustiti smrti da vlada
njegovim mislima. S ovom mišlju se budim... Jer sam tako dokraja odsanjao svoj san, sve do
željenog cilja. Davno sam već tražio ovu reč: na onom mestu gde mi se Hipe prikazao, u