Page 344 - Thomas Mann - Čarobni breg

jednoj uzvišici, držeći jednu ruku na bedru, oslonjeno drugom na svoj dugački štap. Mrke
uvojke pokrivao mu je šeširić sa uzdignutim obodom pozadi.
»Ovo je zaista divno!« pomisli Hans Kastorp sa iskrenošću u srcu. »Vanredno prijatno i
privlačno! Kako su lepi, zdravi i pametni i srećni! Da, ne samo da su stasiti, nego su još i
pametni i blagorodni. Duh i razum, koji leže u dnu njihova bića, — to je ono što me dira i
zbog čega sam tako zaljubljen u njih; hoću da kažem, duh u kome su sjedinjeni i u kome
žive!« On je mislio tu na onu veliku ljubaznost i na onu podjednako učtivu pažnju koju su
deca sunca pokazivala u uzajamnom ophođenju: na ono fino, osmehom prikriveno uvaženje
koje su jedno drugom na svakom koraku ukazivali, gotovo neprimetno, a ipak na osnovu
jedne misli koja ih je sve prožimala, i na osnovu jedne duhovne veze koja ih je očigledno sve
povezivala; mislio je na ono njihovo dostojanstvo, gotovo strogost, ali strogost koja se
sasvim gubi u veselosti i koja upravlja njihovim načinom života samo utoliko što vrši uticaj
izvesne ozbiljnosti koja nema u sebi ničega mračnog, kao i razumne pobožnosti — mada ne
bez izvesne ceremonijalnosti. Jer tamo, na jednom okruglom, mahovinom obraslom kamenu,
u haljini mrke boje, koja je bila smaknuta s jednog ramena, sedela je mlada majka i dojila
dete. I svako ko bi kraj nje prošao, pozdravio bi je na naročit način, u kome se isticalo sve
ono što je bilo tako diskretno izraženo u opštem ponašanju tih ljudi: okrenuvši se prema
majci, mladići bi lako, brzo i strogo po propisu skrštali ruke na grudi i s osmehom prigibali
glavu, a devojke bi gotovo neprimetno pokleknule kao što rade posetioci crkve prolazeći
pored glavnog oltara. Ali bi joj u isto vreme živo, veselo i srdačno mahali glavom, — i ova
mešavina ceremonijalnog poštovanja i razdraganog prijateljstva, kao i blagi izraz majke, koja

je pomagala svome čedu da lakše doji pritiskujući kažiprstom dojku, njen blagi izraz kad bi
podigla oči da osmehom zahvali onima koji su joj odavali poštu — sve je to ispunjavalo
Hansa Kastorpa krajnjim ushićenjem. Nije mogao dovoljno da se nagleda, pa ipak se sa
zebnjom pitao: ima li prava da sve to gleda; da nije možda za krajnju osudu što posmatra ovu
sunčanu, otmenu sreću, on, koji ne pripada tome svetu i koji sam sebi izgleda prost, ružan i
nezgrapan.
Činilo se da je nesumnjivo tako. Jedan lepi dečak, čija je gusta u stranu začešljana kosa
padala preko čela na slepoočnicu, nalazio se baš ispod njegovog sedišta, sa prekrštenim
rukama na grudima, po strani od svojih drugova — ni žalostan ni naduren, samo po strani od
ostalih. Mališan ga je posmatrao bacajući pogled čas na njega čas na onaj prizor na obali, i
motrio u šta se to Hans Kastorp zagledao. Ali najednom dečak je pogledao iznad njegove
glave i zagledao se u daljinu; sa njegovog lepog, pravilno skrojenog, poludetinjeg lica začas
je nestalo onog osmeha učtive bratske pažnje, koji je svima njima bio zajednički; štaviše,
iako mu se obrve nisu natuštile, na licu mu se pojavila kamena ozbiljnost, bezizrazno
nedokučiva, neka samrtnička zanemelost od koje je Hansa Kastorpa, koji se jedva malo
smirio, počela hvatati ledena strava, pomešana sa izvesnom neodređenom slutnjom šta bi ona
mogla da znači.
On pogleda i sam unazad... Iznad njega su se izdizali ogromni stubovi, bez postolja,
složeni iz cilindričnih blokova, iz čijih je sastavaka probijala mahovina, — stubovi vrata
nekog hrama na čijem je stepeništu sedeo. Ustao je teška srca, spustio se po strani niz
stepenice i izišao kroz dugački trem sa stubovima na popločanu ulicu koja ga je začas odvela
pred nove propileje. Prošao je i kroz njih, i sad je iskrsnuo pred njim hram, sivozelenkast i
izglodan zubom vremena, sa strmom stepeničastom osnovom i širokim nadvratnikom koji je
počivao na kapitelima snažnih i gotovo zdepastih, prema vrhu suženih stubova, iz čijeg
sklopa je, potisnut, strčao ponegde izolučen okrugao blok. Pomažući se rukama i uzdišući,
jer ga je oko srca sve više stezalo, uspeo se Hans Kastorp uz visoke stepenice i dospeo do