Page 341 - Thomas Mann - Čarobni breg

vremena, čini mi se, proteklo u lutanju. Koje li je doba dana?« On pogleda na sat, premda
mu nije bilo nimalo lako da ga ukočenim prstima iskopa iz odela, — pogleda na svoj zlatni
sat, sa poklopcem i monogramom, koji je živo i istrajno kucao u ovoj pustoj usamljenosti,
kao i njegovo srce, jadno ljudsko srce u organskoj toploti grudnog koša...
Bilo je pola pet. Šta do vraga, pa toliko je skoro bilo kad je počela nepogoda. Zar je
moguće da je njegovo lutanje trajalo jedva četvrt sata? »Vreme mi se odužilo«, pomisli.
»Čovek ima utisak da je propadanje vrlo sporo. Ali je neosporna činjenica da je u pola pet ili
pola šest redovno već mrak. Da li će pre toga prestati nevreme, da li još u pravi čas, da bih
mogao da se sačuvam od dalje pogibije? Na račun toga mogao bih da uzmem gutljaj portoa
da se potkrepim.«
Ovo diletantsko piće poneo je sobom prosto zato što ga je u Berghofu, u malim
pljosnatim bočicama, uvek bilo na prodaju za izletnike, pri čemu, razume se, nije se mislilo
na takve koji bez odobrenja krenu u planinu pa zalutaju u snegu i mrazu, i u takvom stanju
čekaju noć. Da je bio manje zbunjen, morao bi sebi reći da, s obzirom na povratak, nije
mogao učiniti veću pogrešku, a to je i konstatovao čim je uzeo nekoliko gutljaja. Ti gutljaji
su odmah pokazali svoje dejstvo kao i kulmbaško pivo one večeri kad je stigao u Berghof i
kad se svojim lakomislenim i neodmerenim ćeretanjem o ribljim sosovima i drugim sličnim
temama zamerio Setembriniju — gospodinu Lodoviku, pedagogu, koji je čak i ludake, kad se
pomame, svojim pogledom vraćao svesti. I Hans Kastorp je upravo čuo u vazduhu
milozvučni glas njegovog malog roga, što je bio znak da se rečiti vaspitač ubrzanim maršem
približava, da bi bolesnog učenika oslobodio iz ovog ludog položaja i odveo kući dete koje

zadaje toliko brige... Sve je to, razume se, bila čista besmislica izazvana kulmbaškim pivom
koje je iz nepažnje popio. Pre svega, gospodin Setembrini nema uopšte mali rog, nego vergl
koji na drvenoj nozi stoji na pločniku, i koji on okreće uz jednoličnu svirku, podižući prema
spratovima kuća svoje humanističke poglede; a, drugo, on ništa nije znao niti je mogao
primetiti od onog što se zbivalo, pošto nije više bio u sanatorijumu Berghof, nego kod
ženskog krojača Lukačeka, u svojoj maloj mansardi sa bocom za vodu, iznad Naftine svilene
ćelije — a sem toga nije imao nikakva prava ni mogućnosti da posreduje, kao ni one
pokladne noći kad se Hans Kastorp nalazio u isto tako ludom i teškom položaju, vrativši
bolesnoj Klavdiji Šoša son crayon, njenu olovku, olovku Pšibislava Hipea... Uostalom, o
kakvom je to »položaju« reč? Da bi bio u položaju morao bi ležati a ne stajati, onda bi tek
reč dobila svoj pravi, prirodni smisao, umesto čisto metaforskog. Horizontala, to je bio i
položaj koji je odgovarao starom gostu Berghofa. Zar se nije naviknuo da pri snegu i mrazu
leži u otvorenoj lođi? Bio je spreman da legne, kad ga prostreli, kad ga tako reći ščepa za
jaku i održa na nogama misao: da se i ovo njegovo naklapanje o »položaju« ima pripisati
samo kulmbaškom pivu, da i ono potiče samo od njegove bezlične želje da legne i da spava,
želje koja je, kako knjiga kaže, tipično opasna i koja je htela da ga obmane sofizmima i
igrom reči.
»Pogrešio sam«, priznade. »Porto ovde ne pomaže, od nekoliko gutljaja glava mi je preko
mere otežala, pada mi, evo, na prsa; moje misli nisu ništa drugo nego buncanje i neukusna
šala, i ja im ne smem verovati. Ovo važi ne samo za one prve misli koje su mi sinule u glavi,
nego i za one druge koje su bile kritika onih prvih; u tome je nevolja. Son crayon! To jest, u
ovom slučaju, njena olovka, a ne njegova, a kaže se njegova zato što je crayon muškog roda,
sve ostalo je neuspela igra reči. Ali zašto se ja uopšte oko toga bakćem! Trebalo bi, na
primer, da me mnogo više uznemiruje to što moja leva noga, na koju se oslanjam, neobično
podseća na drvenu nogu Setembrinijevog vergla, koju on uvek kolenom gura ispred sebe,
preko pločnika, kad prilazi pod prozor i pruža svoj somotski šešir da bi mu devojčica odozgo