Page 339 - Thomas Mann - Čarobni breg

Zaista, on je bio već jako iznuren, i protiv uspavanosti koja je počela da ovlađuje
njegovim čulima borio se smućeno i kao u groznici. Nije se uplašio, kao što bi se verovatno
uplašio da je zdrav, kad je primetio da je opet skrenuo sa ravnog terena: ovog puta očevidno
na drugu stranu, tamo gde se obronak spuštao. Jer on je krenuo uz protivan vetar koji ga je
iskosa šibao, i mada to zasad nije bilo preporučljivo, trenutno je bilo za njega najpogodnije.
»Svejedno«, pomisli on. »Malo niže uzeću opet pravac.« I to je činio ili je verovao da čini, ili
nije ni sam u to verovao, ili mu je (što je bilo još opasnije) počelo bivati svejedno da li to čini
ili ne čini. Tako su uticali na njega podmukli nastupi duševne uspavanosti, protiv kojih se
sasvim mlako borio. Ona mešavina umora i uzbuđenja, koja predstavlja trajno, već dobro
poznato raspoloženje takvog jednog gosta čija se aklimatizacija sastoji u tome što se navikao
na to da se ne može navići, u tolikoj se meri sad pojačala, i to u oba svoja vida, da nije više
moglo biti ni govora o smišljenoj borbi protiv tih nastupa duševne klonulosti. Ošamućen,
povodeći se, drhtao je od omamljenosti i uzbuđenja, kao što mu se često dešavalo posle
razgovora sa Naftom i Setembrinijem, samo sad u nesravnjeno jačoj meri; i tako se moglo
desiti da svoju tromost u borbi protiv narkotičnih nastupa — uprkos tome što se sa prezirom
bunio protiv pomisli da se da zatrpati od mnoštva ovih simetričnih heksagona — opravdava
mutnim sećanjem na izvesne diskusije, i da trabunja nešto što ima ili nema smisla: kako
osećanje dužnosti koje bi htelo da ga obodri da se bori protiv slabljenja svoje čulne
osetljivosti nije ništa drugo nego čista etika, to jest, bedna malograđanština i bezbožno
ćiftinstvo. Želja i iskušenje da legne, da se odmori, neprimetno su ovladali njegovom mišlju i
on je sam sebi govorio kako sve ovo liči na peščanu oluju u pustinji koja primorava

Arabljanina da se baci ničice na zemlju i da navuče burnus preko glave. I samo tu okolnost
što nema burnusa i što se vuneni prsnik ne može dobro navući preko glave, osećao je kao
smetnju da postupi tako, mada nije bio više dete i mada je iz mnogih pričanja tačno znao
kako se umire pri smrzavanju.
Posle nešto ravnijeg terena, koji je prešao umerenom brzinom, naišao je ponovo uspon, i
to vrlo strm. To nije moralo značiti da je pravac pogrešan, jer na putu koji vodi u dolinu
svakako će se mestimice pojaviti i uzbrdice, a što se tiče vetra, on je ćudljivo uzeo drugi
smer, jer je ponovo duvao u leđa Hansu Kastorpu, koji je smatrao da može biti zahvalan s
obzirom na samu tu okolnost. Da li je olujina bila uzrok što se sagibao ili je snežnim
sutonom zastrta meka bela strmen ispred njega imala u sebi toliko privlačne snage za
njegovo telo da se ono prema njoj naginjalo? Čovek bi se rado prepustio toj privlačnoj sili
tek toliko da se opruži, i on je bio u velikom iskušenju da to učini — baš u onom velikom
iskušenju o kome se u knjigama priča i za koje se kaže da je tipično-opasno — ali svest o
tome nije nimalo smanjivala živu moć iskušenja u trenutku koji je baš sad preživljavao.
Snaga tog iskušenja branila je svoja individualna prava, nije htela da se svrsta u opšte
poznate istine i da se pomeša s njima; ona se u svojoj nametljivosti koja nije trpela odlaganja
pokazala kao jedinstvena i neuporediva — mada se, razume se, ne može poreći da ga je njom
inspirisalo dobro poznato lice, da ju je sugeriralo jedno stvorenje u crnoj španskoj odeći sa
snežnobelim, naboranim okovratnikom, sa čijom se idejom i načelnim gledištem povezalo
mnogo toga mračnog, strogo jezuitskog i čoveku neprijateljskog, mnogo svakojakih
predstava o mučenju i batinanju od kojih se grozio gospodin Setembrini, pri čemu je ispao
samo komičan sa svojim verglanjem i svojim ragione...
Ali se Hans Kastorp junački poneo i odupro se iskušenju da legne. Ništa nije video, ali se
borio i odmicao — ka cilju ili ne, činio je svoje i kretao se uprkos teškim okovima u koje je
studena mećava okivala njegove udove. Pošto je uspon bio suviše strm, skrenuo je u stranu,
ne polažući sebi mnogo računa o tome, i neko vreme vozio duž padine. Otvoriti zgrčene očne