Page 345 - Thomas Mann - Čarobni breg

šume stubova koji su sačinjavali predvorje. Ona je bila vrlo duboka i on se kretao po njoj
unaokolo kao da se provlači između stabala bukove šume kraj bledog mora, izbegavajući
namerno sredinu predvorja i nastojeći da bude što dalje od nje. On se, međutim, u svom
lutanju opet vratio k njoj i našao se, na mestu gde su se redovi stubova razdvajali, pred
grupom kipova na jednom postolju, pred dve ženske figure od kamena od kojih je jedna
predstavljala verovatno majku a druga ćerku: jedna, u sedećem stavu, starija,
dostojanstvenija, veoma blagih božanskih crta, ali tužno skupljenih obrva nad očima koje su
bile prazne, bez zenica, u naboranoj tunici i ogrtaču, sa talasastom kosom kao u matrone i sa
koprenom na glavi; druga, uspravna, materinski zagrljena od one prve, oblog devičanskog
lica, sa rukama koje je uvila i sakrila u bore svoga plašta.
Dok je posmatrao skulpturu, Hansu Kastorpu se, iz nekih mračnih razloga, još više steže
oko srca, ono se još više ispuni strahom i slutnjom. Jedva se usuđivao — a bio je primoran
— da obiđe ove figure i da prođe pozadi njih kroz idući dvostruki red stubova: tu su stajala
pred njim otvorena metalna vrata hrama i on, jadnik, umalo što ne pade na kolena pred
prizorom koji je sa zaprepašćenjem ugledao. Dve sede žene, polugole, čupave kose, s
oklembešenim dojkama kao u veštica i sa bradavicama dugačkim kao prst, bile su unutra
jezivo zaposlene oko rasplamsalih mangala. Iznad jednog legena kidale su u komade jedno
detence, kidale ga rukama u stravičnoj tišini — Hans Kastorp je video nežnu plavu kosicu
umazanu krvlju — kidale ga i gutale parčad, pri čemu su im krhke koščice pucale u
odvratnim ustima, a sa razvratnih usana kapala krv. Hans Kastorp se skameni od ledene jeze.
Hteo je da pokrije oči rukama, ali nije mogao. Hteo je da beži, ali nije mogao. Uto su ga one,

radeći svoj užasni posao, već spazile, i počele da mu prete krvavim pesnicama, da ga ruže, ne
puštajući pri tom nikakva glasa, s krajnjom prostotom, poganim rečima, i to na prostom
narečju Hansova zavičaja. Osećao se tako rđavo, tako rđavo kao nikad dotle. Sav očajan,
hteo je pošto-poto da se makne s mesta, i kako je pri tom naprezanju pao kraj stuba koji je
stajao iza njega — stvorio se odjednom pored svoje šupe u snegu. Uši su mu bile još pune
odvratnog šištanja, hladna jeza ga je još držala u svojim okovima, dok je on ležao na jednom
ramenu, sa glavom prislonjenom na ruku i s ispruženim nogama na kojima su bile skije.
Međutim, to još nije bilo pravo i stvarno buđenje; on je samo žmirkao, s osećanjem olakšanja
što se oslobodio strašnih furija, ali mu inače nije bilo jasno niti ga je mnogo zabrinjavalo, da
li leži pored stuba u hramu ili kraj senare, i u neku ruku je nastavio da sanja — ne više u
slikama nego u mislima, ali na jedan način koji zato nije bio manje smeo i čudnovat.
»Ipak, ja sam osećao da je to bio san«, buncao je u sebi. »Divan i strašan san. U samoj
stvari, ja sam bio celo vreme svestan toga, sve sam ja to sam sebi udesio — i park i prijatnu
vlagu i sve ostalo — i ono lepo kao i ono odvratno — i sve sam gotovo unapred znao. Ali
kako čovek može tako nešto da zna i da priredi sebi todiko sreće i toliko straha? Otkud meni
taj lepi zaliv sa ostrvima i taj hram, na koji me je upućivao pogled onog prijatnog dečka koji
je stajao izdvojen od ostalih? Rekao bih da čovek ne sniva samo svojom dušom, on sniva i
anonimno i zajednički, mada na svoj osobeni način. Velika duša od koje si ti samo jedan
delić sniva svakako i kroz tebe, na tvoj način, o stvarima o kojima u tajnosti stalno sniva — o
svojoj mladosti, svojoj nadi, svojoj sreći i svome miru... i o svojoj krvavoj gozbi. Evo me
gde ležim pored svoga stuba, dok u telu još osećam stvarne ostatke svoga sna, ledenu jezu od
krvave gozbe i srce još odranije puno radosti, puno uživanja zbog sreće i krotke uglađenosti
onih belih stvorenja. Tvrdim da imam prava, pismeno zajamčenog prava da ležim ovde i da
ovakve snove snivam. Saznao sam ja mnogo kod ovih gore o bezobzirnosti i razboru. Propao
sam sa Naftom i Setembrinijem u ovoj tako pogibeljnoj planini. Znam sve o čoveku. Ispitao
sam njegovo meso i krv, vratio bolesnoj Klavdiji olovku Pšibislava Hipea. A ko poznaje telo,