Page 336 - Thomas Mann - Čarobni breg

se sastojala iz osamljenih tankih borovih drveta, i svojim mekim uzvišicama duž horizonta
tako upadljivo ličio na predeo sa dinama. Kad bi zastao da se nauživa ove sličnosti, Hans
Kastorp bi zadovoljno klimnuo glavom; pa i zažarenost lica, sklonost ka drhtavici, čudnu i
opojnu mešavinu uzbuđenja i zamorenosti, koju je osećao, podnosio je sa simpatijom, jer ga
je sve to intimno podsećalo na slično dejstvo morskog vazduha koji je isto tako šibao nerve i
bio zasićen uspavljujućim elementima. On je sa nekom vrstom zadovoljenja osećao svoju
krilatu nezavisnost, svoju slobodu skitanja. Pred njim nije bilo puta kojim bi morao da ide, za
njim nije bilo puta koji bi ga vratio onako isto kako ga je i doveo ovamo. U početku je bilo
motki, kočića zabodenih u sneg koji su služili kao putokaz, ali se on tog tutorstva brzo
oslobodio, pošto su ga ti znaci podsećali na onog čoveka sa malim rogom i pošto nisu
odgovarali njegovom unutarnjem odnosu prema velikoj divljini zime.
Iza snegom zavejanih stenovitih izbočina između kojih se provlačio, skrećući čas desno
čas levo, prostirala se najpre padina, zatim ravnica, pa onda velika planina, čije su gudure i
suteske, meko obložene snegom, izgledale tako pristupačne i primamljive. Da, srce Hansa
Kastorpa bilo je u velikom iskušenju pri pogledu na daljine i visove, na uvek nove prizore
usamljenosti koji su se svakog časa pred njim ukazivali, i on je, izlažući se opasnosti da
zadocni, prodirao sve dublje u ovu divlju tišinu, u ovu opasnu sferu, koja nije ni za šta
jamčila; nije se obazirao ni na to što su se njegova nervna napregnutost i unutarnje
nespokojstvo pretvarali u istinski strah pred sumrakom koji se naglo i pre vremena, kao siva
koprena, počeo spuštati nad predelom. Ovaj strah učinio je da shvati da je on do ovog
trenutka upravo nastojao da izgubi orijentaciju i da zaboravi u kom pravcu leže dolina i

naselje, u čemu je i uspeo, i to kako je samo mogao poželeti. Znao je uostalom da će, ako se
odmah vrati istim putem i stalno vozi nizbrdo, brzo, suviše brzo stići u dolinu iako možda
daleko od Berghofa. U tom slučaju bi došao suviše rano, ne bi iskoristio svoje vreme;
međutim, ako ga iznenadi snežna nepogoda, verovatno ne bi pogodio pravi put, ali nije hteo
pre vremena da umakne, ma koliko da ga je obespokojavao strah, njegov istinski strah pred
elementima. Ne bi se moglo reći da je to bilo sportski, jer sportist se upušta u borbu sa
elementima samo onda kad zna da ih može savladati, oprezan je i uvek je on onaj pametniji
koji popušta. Ali za ono što se dešavalo u duši Hansa Kastorpa postojala je samo jedna reč:
izazivanje. I ma koliko da je ta reč zasluživala prekor i zato — ili baš zato što su
prestupnička osećanja koja su njoj odgovarala bila pomešana sa toliko istinskog straha —
ipak je, uz malo razumevanja za ljudsku prirodu, bilo lako bar približno shvatiti da se u
dubini duše jednog mladog ljudskog stvorenja, jednog čoveka koji je godinama živeo kao
ovaj ovde, moralo mnogo toga nakupiti ili »akumulirati« — kako bi to rekao inženjer Hans
Kastorp — što će se jednog dana u nestrpljenju punom gorčine, ili prosto kao izazivanje i
kao izraz raskidanja sa mudrom obazrivošću, prolomiti u jednom elementarnom »Pa, šta!« ili
»Pa neka bude!« I on krenu odlučno na svojim dugim papučama, skliznu niz obronak i otisnu
se preko sledeće humke, na kojoj je u izvesnoj udaljenosti stajala brvnara, šupa za seno ili
planinska koliba sa kamenom na krovu, i uputi se idućem bregu, na čijoj su se grbini
kostrešile jele, a iza koga su se maglovito gomilali visoki vrhovi. Ispred njega se strmo
uzdizala hridina išarana grupama drveća, ali kad se skrene koso udesno, mogla se ona
umerenim usponom upola zaobići, da bi se došlo iza nje i videlo šta posle nailazi. Na to
istraživanje dao se sad Hans Kastorp, pošto se sa zaravni na kojoj je bila koliba spustio u još
jedan, prilično dubok klanac, čiji se nagib spuštao sa desna ulevo.
Tek što je počeo ponovo da se penje, kad najednom — kao što se moglo i očekivati —
otpoče vejavica i mećava; jednom reči diže se snežna oluja, koja je dugo pretila, ako se
može govoriti o »pretnji« kad je reč o slepim i bezobzirnim elementima koji ne idu za tim da