Page 335 - Thomas Mann - Čarobni breg

Šuma koja ga je privukla ležala je sa druge strane klanca u koji je nesmotreno uleteo.
Njegovo dno, pokriveno mekanim snegom, spuštalo se prema planinskoj padini, što je
primetio kad je jedan časak u tom pravcu pošao. Jurio je nizbrdo; s jedne i s druge strane sve
više su se uzdizale kose padine; činilo se da brazgotina, kao neki usečen put, vodi u
unutrašnjost planine. Onda su se kljunovi njegovih skija opet uspravili; tlo se uzdiglo, uskoro
nije bilo više bočnog zida uz koji se trebalo peti, besputna vožnja Hansa Kastorpa usmerila
se otvorenom kosom u pravcu neba.
On ugleda sa strane šumu četinara, iza sebe i pod sobom, uze taj pravac i, spustivpš se
brzo, stiže do snegom opterećenih jela koje su, poređane u obliku klina izbijale u otvoren
prostor kao prethodnica šume koja se pri dnu gubila u magli. Pod njihovim granama se
odmorio i popušio cigaretu, još malo potišten u duši, napregnutih nerava, pritisnut
nespokojstvom ove preduboke tišine i romantične usamljenosti, ali gord što ih je osvojio i
pun odvažnosti koju mu je davalo osećanje da je dostojan ove sredine.
Bilo je tri sata posle podne. Ubrzo posle ručka krenuo je na put, sa namerom da propusti
jedan deo velikog odmora i užinu, i da se vrati pre mraka. Osećao se prijatno pri pomisli da
mu ostaje nekoliko sati za tumaranje u slobodnoj prirodi po ovom veličanstvenom predelu.
Imao je malo čokolade u džepu svojih sportskih pantalona i bočicu portoa u džepu od
prsnika.
Položaj sunca jedva se razaznavao, toliko je magla bila gusta oko njega. Pozadi, tamo gde
se svršavala dolina, u planinskom uglu koji se nije video, zamračivali su se sve više oblaci i
činilo se da se pomiču napred. Izgledalo je da će biti snega, mnogo snega, kao da je nekome

bio hitno potreban, izgledalo je da će biti žestoke mećave. I, odista, nečujne pahuljice padale
su već obilnije po obronku.
Hans Kastorp namerno ispruži ruku i na rukav mu pade nekoliko pahuljica, koje je on
posmatrao znalačkim okom ljubitelja prirode. Izgledale su kao bezoblične krpice, ali ih je on
već dosta puta imao pod svojom odličnom lupom, pa je dobro znao iz kakvih su ljupkih i
preciznih malih ukrasa sastavljene: iz adiđara, zvezdolikog ordenja, dijamantskih kopči, tako
lepih da ih ni najveštiji zlatar ne bi mogao bogatije i brižljivije izraditi. Ova laka, rastresita,
prašnjava belina koja je u masama opterećivala šumu i pokrivala prostrani predeo, ta
prašnjava belina preko koje su ga nosile njegove daske, ipak se znatno razlikovala od
morskog peska u njegovom zavičaju, na koji je podsećala. Jer ta belina nije sastavljena iz
kamenih zrnaca, nego iz mirijada vodenih čestica koje su se pri smrzavanju u vidu kristala
zbile u simetričnu raznovrsnost, — iz čestica one iste anorganske supstance od koje nabubre
i životna plazma, bilje i čovečje telo — a među mirijadama tih čarobnih zvezdica u njihovoj
nevidljivoj, skrivenoj minijaturnoj raskoši, koja nije namenjena ljudskom oku, ni jedna
jedina ne liči na drugu: tu je vladala jedna neiscrpna pronalazačka volja za preinačavanjem i
najfinijim uobličavanjem jedne iste osnovne šeme, jednog heksagona jednakih strana i
uglova; ali iako među sobom različite, svaka ponaosob od ovih hladnih tvorevina bila je
apsolutno simetrična i ledeno pravilna, a to je baš ono što je u svemu tom bilo. neprijatno,
antiorgansko i neprijateljsko životu; one su bile suviše pravilne, dok supstanca organskog
života nije nikad do tog stepena pravilna, život se grozi od te stroge preciznosti, koju oseća
kao smrtonosnu i kao misteriju same smrti, i Hans Kastorp je mislio da razume zašto su
majstori starih vremena pri gradnji hramova namerno i potajno predviđali mala odstupanja
od simetrije u rasporedu svojih kolonada.
Otisnuo se, otklizio dalje na svojim salincima, spustio se pored šumske ivice preko
debelog snežnog sloja padine u maglinu i lutao, penjući se i klizajući, bez cilja i bez žurbe,
po mrtvom terenu, koji je svojim praznim, talasastim tlom, svojom suvom vegetacijom, koja