Page 334 - Thomas Mann - Čarobni breg

razume se, ni sam pravo kako je do toga došlo, bio opterećen »vladalačkim« poslovima koji
se tiču stanja i države Homo Dei.
Nije bilo nikoga ovde, ko bi duvanjem u rog ukazao nesmotrenom čoveku na opasnost,
sem ako gospodin Setembrini nije bio taj čovek kad je kroz savijene dlanove doviknuo
Hansu Kastorpu da se čuva, dok se on gubio u daljini. Ali je mladi čovek bio pun hrabrosti i
simpatije, on nije više pazio na uzvike iza svojih leđa, kao nekad kad je u izvesnoj prilici za
vreme pokladne noći dopro do njegovih ušiju povik: »Eh, Ingegnere un po di ragione, sa!«
Da, da — prisećao se on — ti si to bio, đavolji pedagože, sa svojim ragione i ribellione.
Uostalom, ja te volim. Ti si doduše razmetljivac i verglaš, ali ti dobro misliš, misliš bolje i
miliji si mi nego onaj žestoki mali jezuit i terorist, onaj španski mučitelj i batinaš sa svojim
blistavim naočarima, premda je on gotovo uvek u pravu kad se prepirete... kad se iz
pedagoških pobuda otimate o moju jadnu dušu, kao bog i đavo o čoveka u srednjem veku...
Nogu zaprašenih snegom, otiskivao se on svojim štapovima uz bele visine čije su se
strane, kao prostrta platna, terasasto uzdizale, sve više i više, neznano kud; izgledalo je da
nikud ne vode; njihovi gornji delovi stapali su se s nebom, koje je bilo isto tako magličasto
belo kao i oni, i za koje se nije znalo gde počinje; nigde vrha, nigde vidljivog planinskog
grebena; svud jedno maglovito ništavilo, prema kome je odmicao Hans Kastorp, a pošto se i
onaj svet iza njega, pošto se i ljudima nastanjena dolina brzo zatvorila i nestala iz vida, i
pošto više nijedan glas odande nije do njega dopirao, to je njegova usamljenost, bolje reći
izgubljenost, bila — pre nego što je i pomislio — tako duboka, kako je samo poželeti mogao;
duboka, tako duboka, da se graničila sa strahom koji je preduslov za hrabrost. »Praeterit

figura huius mundi«, reče on u sebi latinštinom koja nije bila u humanističkom duhu. Tu
izreku je čuo od Nafte. Zastao je i pogledao oko sebe. Nigde se nije videlo ništa sem retkih
sitnih pahuljica koje su se, dolazeći iz visinske beline, spuštale na belinu tla, i tišina
unaokolo bila je moćna i bezizrazno nema. Dok se njegov pogled gasio u beloj praznini koja
ga je zaslepljivala, osećao je kako mu srce bije, kako se od uspona uznemirio srčani mišić,
čiji je životinjski oblik i mehanizam, možda na prestupan način, nazreo između praskavih
munja radioskopskog kabineta. I njega je obuzela neka vrsta uzbuđenja, neka bezazlena i
pobožna razneženost prema sopstvenom srcu, prema živom ljudskom srcu tako usamljenom
na ovim visinama, u ovoj ledenoj praznini, sa svojim pitanjem i svojom zagonetkom.
Odmicao je dalje, peo se sve više, put neba. Poneki put bi zabo gornji kraj svog skijaškog
štapa u sneg i posmatrao kako za štapom, kad ga izvuče, iz dubine rupe pojuri plava svetlost.
To ga je zabavljalo; znao bi dugo tako da stoji i da po više puta ponovi ovaj mali optički
ogled. Bila je to neka naročita, nežna planinska i dubinska svetlost, zelenkastoplava, jasnoće
leda, pa ipak sa malo senke i tajanstveno privlačna. Ona ga je podsećala na sjaj i boju
izvesnih očiju, izvesnih kosih očiju koje odlučuju čovekovom sudbinom, očiju koje je
gospodin Setembrini kao humanist prezrivo nazvao »tatarskim prorezima« i »očima stepskih
vukova«, — podsećala ga je na oči koje je već jednom davno sreo i koje je neizbežno opet
morao naći, na oči Pšibislava Hipea i Klavdije Šoša. »Rado«, reče on poluglasno u mrtvoj

i
o
u
č
z
tišini. »Ali nemoj da je slomiš: Il est à visser, tu sais.« A u mislima je sebe

a
milozvučni glas koji ga je opominjao da bude razuman.
Desno od njega, na izvesnoj udaljenosti, maglila se šuma. Okrenuo se prema njoj da bi
imao pred očima neki zemaljski cilj, umesto bele transcendentnosti, i ne sluteći da nailazi
padina. Zaslepljujuća belina snega onemogućavala je da se raspozna oblik terena. Ništa se
nije videlo; sve se rasplinjavalo pred očima. Sasvim neočekivano iznenadile su ga prepreke.
On se prepustio strmini, ne razabirući okom jačinu nagiba.