Page 333 - Thomas Mann - Čarobni breg

nagnutom prema ramenu, stajao bi Hans Kastorp, otvorenih usta u toj iskonskoj tišini, a sneg
bi i dalje padao tiho i neprekidno, spuštajući se mirno, bez glasa.
Ne, ovaj svet u svom dubokom ćutanju nije imao ničeg gostoljubivog, on je primao
posetioca na njegov sopstveni rizik, nije ga primao svojski, trpeo je nezvanog gosta i njegovo
prisustvo na jedan neprijatan način koji ni za šta ne jamči, i ostavljao utisak neke neme,
elementarne pretnje, nečeg čak ne ni neprijateljskog nego pre ravnodušno ubistvenog. Dete
civilizacije, kome je divlja priroda od rođenja daleka i tuđa, mnogo jače oseća njenu veličinu
nego njen surovi sin koji je od malih nogu upućen na nju i živi s njom u trezvenim
prijateljskim odnosima. Ovaj poslednji jedva da zna za onaj pobožni strah s kojim,
uzdignutih obrva, stupa pred nju onaj drugi, za strah koji utiče na sve njegove intimne
odnose prema njoj i koji u njegovoj duši stalno održava neku vrstu pobožne uznemirenosti i
bojažljivog uzbuđenja. Dok bi osluškivao ovu iskonsku tišinu usred mrtve bezaglasne zimske
divljine, Hans Kastorp, u svom prsluku od kamilje dlake sa dugim rukavima, u dokolenicama
i na svojim skupocenim skijama, izgledao je samom sebi veoma odvažan. Osećanje
olakšanja koje se javilo kod njega kad su se, na povratku, kroz koprene magle opet pomolila
prva ljudska staništa, učinilo je da shvati duševno stanje u kome se pre toga nalazio i otkrilo
mu da je njegovim srcem čitave sate bio ovladao neki tajni, sveti strah. Na Siltu, u belim
čakširama, siguran, elegantan i dostojanstven, stajao je on na ivici ustalasanog mora kao pred
lavovskim kavezom iza čijih rešetaka divlja zver pokazuje razjapljene čeljusti sa strašnim
zubima. Posle se kupao dok je obalski stražar duvanjem u mali rog obaveštavao o opasnosti
one koji su neustrašivo pokušavali da prodru preko prvog talasa i da se samo približe

nailazećoj oluji, pri čemu bi ga poslednji udar vodenog slapa zakačio po vratu kao šapa
divlje zveri, Mladi čovek je tamo upoznao zanosnu sreću lakih ljubavnih dodira sa prirodnim
silama čiji bi puni zagrljaj bio ubistven. Ali ono što nije poznavao, to je težnja da se taj
zanosni dodir sa opasnom prirodom pojača do te mere dok ne zapreti njen potpuni zagrljaj;
to je želja da se kao slabo ljudsko stvorenje, mada oboružano i prilično opremljeno
sredstvima civilizacije, do te mere izloži opasnosti, ili bar dotle da ne beži od nje, dok god u
toj svojoj avanturi ne stigne do kritičnog trenutka kad za njega gotovo i neće važiti nikakve
granice, kad neće više biti u pitanju pena i laki udari šape, već sami talasi, čeljusti, more.
Jednom reči: Hans Kastorp se pokazao hrabar ovde gore, ako hrabrost ne znači tupu
hladnokrvnos1 pred elementima, već svesno izlaganje sebe tim elementima i savlađivanje
smrtnog straha iz simpatije prema njima. Simpatije? — Da, Hans Kastorp je u svojim uskim
civilizovanim grudima osećao simpatije prema tim elementima, a bilo je izvesne veze
između te simpatije i njegovog novog osećanja superiornosti, koga je postao svestan pri
pogledu na gomilice sveta koji se sanka, i zbog koga mu se činilo umesno da potraži jednu
dublju i veću, manje udobnu usamljenost nego što je ona u njegovoj balkonskoj lođi. Sa
balkona je posmatrao visoku planinu u magli i igru snežne mećave, i stideo se u duši što pilji
iz svog ugodnog zaklona. Zbog toga je naučio da skija, a ne iz neke sportske zaluđenosti.ili
iz urođene sklonosti ka fizičkim naporima. Ako se i osećao nesigurno u toj ogromnoj planini,
u toj mrtvoj tišini gde stalno veje sneg — a dete civilizacije se odista tako osećalo — ne
treba zaboraviti da su se njegov duh i njegova čula već davno ovde gore privikla na takva
osećanja. Razgovor sa Naftom i Setembrinijem nije takođe ulivao mnogo pouzdanja: i on je
isto tako vodio u bespuće i krajnju opasnost, i ako je moglo biti reči o simpatiji Hansa
Kastorpa prema velikoj zimskoj divljini, onda je to zbog toga što je osetio da je taj predeo,
bez obzira na pobožni strah kojim ga je ispunjavao, najpogodnija pozornica na koju može
izneti svoje misaone komplekse, najprikladnije prebivalište za nekoga ko je, ne znajući,