Page 332 - Thomas Mann - Čarobni breg

Lukačeku, ili bakalinu, dole u našoj kućici. Uzimaćete ih odande, da biste se na njima
vežbali, a zatim ćete se otisnuti...«
Tako je i bilo. Pred. kritičkim očima gospodina Setembrinija, koji je izigravao stručnjaka,
iako nije imao pojma o sportu, snabdeo se Hans Kastorp u jednoj specijalnoj radnji u glavnoj
ulici parom lepih skija od dobrog jasenovog drveta, koje su bile svetlomrko lakirane, sa
krasnim kaipšma i sa naviše povijenim vrhovima. Kupio je i štapove sa gvozdenim šiljkom i
koturom, i nije se dao odvratiti nego je sve sam odneo, na plećima, do Setembrinijevog
stana, gde je ubrzo došlo do sporazuma sa bakalinom o svakodnevnom sklanjanju tog
skijaškog pribora. Pošto je već bio upućen u to kako se upravlja skijama, zahvaljujući
pažljivom posmatranju skijača, počeo je Hans Kastorp i sam da se vežba, gotovo svakog
dana, na jednoj otvorenoj padini nedaleko iza sanatorijuma Berghof, daleko od one vreve po
vežbalištima, pri čemu bi ga ovda-onda sa izvesne daljine, naslonjen na svoj štap, sa
graciozno ukrštenim nogama, posmatrao gospodin Setembrini, pozdravljajući usklicima
»bravo!« svaki njegov uspeh. Jednoga dana, kad se raskrčenom putanjom spuštao prema
»Selu« da bi ostavio skije kod bakalina, susrete se sa savetnikom. Međutim, sve je dobro
prošlo, jer ga Berens nije poznao, i pored toga što se to desilo usred dana i što početnik
umalo nije naleteo na njega. Doktor je, zavijen u oblak dima svoje cigare, čvrstim korakom
prošao mimo njega.
Hans Kastorp se uverio da čovek brzo savlada veštinu za kojom oseća jaku unutarnju
potrebu. On nije išao za tim da postane virtuoz. Onoliko koliko je njemu trebalo, to je naučio
za nekoliko dana, bez prekomerne zagrejanosti i zadihanosti. Trudio se da pravilno sastavi

noge i da pravi paralelne brazde: stekao je iskustvo kako se rukuje štapom pri polasku, da bi
se održao pravac; naučio je da u zaletu, raširenih ruku, preleće zapreke, mala uzvišenja,
uzdižući se i ponirući kao lađa na uzburkanom moru, i posle dvadesetog pokušaja nije više
padao kad bi u punoj vožnji telemarkom zakočio, isturivši jednu nogu napred, a savivši
drugu u kolenu. Malo-pomalo, on je proširio krug svojih vežbi. Jednog dana video ga je
gospodin Setembrini kako iščezava u beličastoj magli, doviknuo mu kroz savijene dlanove
da pazi, i vratio se kući zadovoljan u svom pedagoškom srcu.
Lepa je bila ova zimovita planina, ali to nije bila blaga i prijatna lepota nego divlja lepota
Severnog mora pri jakom zapadnom vetru. Nije bilo, istina, one gromovite tutnjave, nego je
vladala mrtva tišina, ali je i ona budila sasvim srodna osećanja strahopoštovanja. Dugački
gipki đonovi Hansa Kastorpa nosili su ga u svim pravcima: duž leve strane, prema
Klavedelu, ili udesno, pored Frauenkirha i Glarisa, iza kojih se u magli sablasno ocrtavala
senka Amzelfluskog masiva; isto tako u pravcu doline Dišme, ili iza Berghofa, naviše prema
šumovitom Zehornu, od koga je strčao iznad linije drveća samo snežni vrh; pa u pravcu
Druzačke šume, iza koje se videla silueta Retikonskog lanca pokrivenog dubokim snegom.
Uzimao bi svoje daske, dizao se žičanom železnicom strmo do Šacalpa i, odbačen na dve
hiljade metara visine, krstario gore po miloj volji duž blistavih padina snežne prašine, koje su
pri čistom vidiku pružale veličanstven pogled na poprišta njegovih pustolovina.
Uživao je u svojoj tekovini, kojom su bile otklonjene sve teškoće i savladane gotovo sve
prepreke. Ona ga je okružavala željenom usamljenošću, najdubljom koja se može zamisliti,
usamljenošću. koja ga je stavljala u situacije čoveku potpuno strane i opasne. S jedne strane,
u snežnoj izmaglici, ponor sa jelama; s druge strane se uspele stene s ogromnim, kiklopskim,
svedenim i pogrbljenim snežnim masama koje su se uobličile u pećine i nastrešnice. Kad bi
se nepomično zaustavio da samog sebe ne čuje, nastao bi apsolutan, savršen mir, mukla
tišina, nepoznata, nečuvena, kakve nigde drugde nema. Nigde ni najlakšeg povetarca koji bi
ma i ovlaš dirnuo drveće, nigde šuma, pa ni ptičjeg glasa. Naslonjen na svoj štap, s glavom