Page 331 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 331

svedočio  koliko  su  prožeti  važnošću  svoga  poduhvata,  da  bi,  prispevši  dole,  krenuli  opet
        uzbrdo vukući za sobom na konopcu svoju igračku koja je bila u jeku mode.
            Ovakvih šetnji bio je Hans Kastorp više nego sit. On je imao dve želje: najveća je bila da
        ostane  sam sa  svojim  mislima i sanjarenjima, i tu  bi mu želju, makar  i  površno, mogla
        ispuniti njegova lođa na balkonu. Druga, koja je bila u vezi sa prvom, sastojala se u potrebi
        da  dođe  u  što  prisniji i slobodniji dodir sa planinom opustelom pod snegom, s kojom je
        počeo da saoseća. Ali se ova želja nije mogla ispuniti dok god je običan pešak, nenaoružan i
        bez krila, jer bi, kao takav, odmah do grudi propao u beli element čim bi pokušao da ode
        dalje, izvan razgrnutih staza, kojima je svuda brzo bio kraj.
            I tako je Hans Kastorp jednog dana, za vreme druge zime svoga boravka  ovde gore,
        odlučio  da  kupi  skije  i  da  nauči  da  se  njima  služi,  upravo  toliko  koliko  su  to  zahtevale
        njegove stvarne potrebe. On nije bio sportist; zbog nedostatka telesnih kvaliteta, nije to nikad
        bio,  a  nije  ništa  ni  činio  da  izgleda  tako,  kao  što  je  bio  slučaj  sa  mnogim  berghofskim
        gostima koji su se za ljubav mesnih običaja i mode ludo oblačili — naročito žene. Hermina
        Klefeld, na primer — iako su joj zbog nedovoljnog disanja usne i vrh nosa bili stalno modri
        — volela je da se prilikom lanča pojavi u vunenim čakširama, i da se u njima posle ručka,
        raskrečenih  kolena,  zavali  u  pletenu  naslonjaču  na  prilično  nepristojan  način.  Da  je Hans
        Kastorp zatražio savetnikovo odobrenje za svoj čudni plan, on bi bezuslovno bio odbijen.
        Sport  je  bio  pacijentima  apsolutno  zabranjen,  kako  u  Berghofu  tako  i  u  svima  sličnim
        zavodima, jer je ova atmosfera — na izgled tako laka za pluća — tražila od srčanog mišića
        jak napor. Što se tiče lično Hansa Kastorpa, na njega se još mogla primeniti njegova dosetka

        »da se čovek navikne na to da se ne može naviknuti«, a i njegova sklonost ka groznici —
        koju je Radamant pripisivao nekom vlažnom mestu — ostala je i dalje uporna. Šta bi inače
        još tražio ovde gore? I tako su, dakle, njegova želja i njegova namera bile neumesne i pune
        protivrečnosti. Ali i njega je trebalo razumeti. Nije njega gonila ambicija da podražava onim
        gizdavcima za koje je izlazak  na slobodan  vazduh  bio prolazna moda, i onim lažnim
        sportistima, koji bi — kad bi to tražila trenutna moda — pokazivali istu takvu pretencioznu
        revnost i u zagušljivoj sobi za kartaškim stolom. On se osećao član jedne tešnje zajednice
        nego što je ovaj mali turistički svet, a uz to je — sa jedne nove i šire tačke gledišta i na
        osnovu izvesnog dostojanstva koje ga je otuđivalo od ostalih i izvesne obaveze koja ga je
        sputavala — osećao da nije njegov posao da lakoumno, kao drugi, juri i da se valja po snegu
        kao neka luda. On nije smišljao nikakve ludorije, želeo je da ostane u granicama, i ono što je
        on imao u planu mogao bi Radamant sasvim mirno da mu odobri. Pošto bi mu on to ipak radi
        opšteg reda zabranio, odlučio je Hans Kastorp da radi iza njegovih leđa.
            Kad mu se  ukazala  prilika,  govorio je o svom planu  sa gospodinom Setembrinijem.
        Gospodin Setembrini ga je od radosti gotovo zagrlio. »Pa, dabogme, razume se, inženjeru,
        uradite tako,  za ime  boga!  Ne pitajte nikoga i  uradite  to  —  vaš  anđeo  čuvar  vam  je  to
        došapnuo! Učinite to odmah, dok vas nije napustilo vaše dobro raspoloženje! Poći ću s vama,
        pratiću  vas  u  radnju,  odmah  ćemo  zajednički  da  nabavimo  te  blagoslovene  sprave.  I  na
        bregove bih vas pratio, vozio bih se s vama, sa krilatim skijama na nogama, kao Merkur, ali
        ne smem... Eh, smeti! Ja bih to učinio, kad bi u pitanju bilo samo to da »ne smem«, ali ja ne
        mogu,  ja  sam  izgubljen  čovek.  Vi,  naprotiv...  vama  neće  škoditi  ni  najmanje,  ako  budete
        pametni i ni u čemu ne preterate. Pa šta, da vam čak malo i škodi, ipak je to bio vaš dobri
        anđeo koji....Neću više ništa da govorim. Kakva divna ideja! Dve godine provesti ovde i biti
        sposoban za takvu ideju. Ah, ne, vaše srce je zdravo, nema razloga da čovek očajava radi
        vas. Bravo, bravo! Vi ćete podvaliti vašem knezu senki, kupićete skije i poslaćete ih meni ili
   326   327   328   329   330   331   332   333   334   335   336