Page 330 - Thomas Mann - Čarobni breg

vragolastog, dotle je dalja pozadina, koja je sve to posmatrala, dotle su oni nagomilani kipovi
snegom zavejanih Alpa budili osećanja uzvišenosti i svetinje.
Posle podne između dva i četiri sata, ležao je Hans Kastorp u svojoj balkonskoj lođi i
dobro upakovan, sa glavom oduprtom o naslon svoje izvrsne stolice, ni suviše visok ni suviše
nizak, gledao preko zavejane ograde u pravcu šume i planine. Zeleno-crna snegom
natovarena jelova šuma pela se uz padine, a čitavo tlo između drveća bilo je od snega
mekano kao jastuk. Iznad šume su se uzdizali planinski grebeni u sivkastobeli prostor, s
ogromnim snežnim površinama, koje su bile isprekidane pojedinačnim, tamnijim izbočinama
stena i čukama koje su se mekano gubile sve više u magli. Sneg je tiho padao. Sve se
rasplinjavalo sve više i više. Pogled, upravljen u vunasto belu prazninu, lako bi klonuo u
dremež. Padanje u san bilo je propraćeno jezom, ali posle toga nije bilo zdravijeg spavanja
od ovog spavanja na ledenoj studeni. Nikakva nejasna uspomena ni tegoba organskog života
nije remetila ovaj odmor bez snova, jer udisanje retkog, lakog i čistog vazduha nije
organizmu padalo teže od nedisanja mrtvih. Kad se Hans Kastorp probudio, planina se
potpuno gubila u snežnoj magli i samo njeni delovi, poneka glavica ili poneka izbočina
stene, pojavili bi se naizmence za koji časak, da se odmah ponovo prekriju koprenom. Ova
tiha avetinjska igra bila je vanredno zanimljiva. Trebalo je oštro motriti da bi se uvrebala ova
opsena sa koprenama u svima njenim tajnim menama. Divljačan i velik, oslobođen magle,
otkrio bi se stenoviti planinski lanac, kome se nisu mogli sagledati ni vrh ni podnožje. Ali
ako se samo za časak ispusti iz očiju, njega bi nestalo.
Ponekad bi se razbesnele snežne mećave, koje uopšte nisu dopuštale bavljenje na

balkonu, pošto su vejavice nanosile čitave gomile snega i prekrivale debelim slojem sve, pod
i nameštaj. Da, i snežnih olujina je bilo u ovoj visokoj dolini, ograđenoj planinama. Ova
pusta atmosfera znala je da se pobuni, da se ispuni tolikim rojevima snežnih pahuljica da se
na korak daljine nije ništa videlo. Iznenadni zamasi vetra, tako jaki da su dah presecali,
pretvarali su mećavu u divlji uragan, uzvitlavali sneg odozdo naviše, sa dna doline u nebeske
visine, i vitlali njime u mahnitoj igri. To nije bilo više padanje snega, to je bio haos bele
tmuše, užasan nered, fenomenalno orgijanje jednog predela izvan umerene zone, u kome se
mogla zavičajno osećati i orijentisati samo snežna zeba, koja se iznenada u jatima
pojavljivala.
Ali, Hans Kastorp je voleo život u snegu. On je nalazio da je on u mnogo čemu srodan
životu na morskoj obali; sneg, ovaj duboki, rastresiti, čisti prašnjavi sneg, igrao je ovde istu
ulogu kao dole žutobeli pesak; dodir s jednim i drugim bio je podjednako čist; sa cipela i
haljina stresala se ova bela smrznuta prašina kao što se dole stresao prah od kamenja i školjki
sa morskog dna, ne ostavljajući nikakva traga; a i kretanje po snegu bilo je isto tako mučno
kao i šetnja po peščanim prudovima, sem kad se snežna površina od sunčeve pripeke počne
da topi, pa se noću stvrdne; onda se po njoj ide lakše i ugodnije nego po parketu, — isto
onako lako i ugodno kao po glatkom, čvrstom, isplaknutom i gipkom peščanom zemljištu na
ivici mora.
Ali su ove godine snežne vejavice i mase nagomilanog snega tvrdički ograničavale
mogućnost kretanja u slobodnoj prirodi svakome sem skijašima. Snežni plugovi su radili, ali
su imali muke da koliko-toliko raskrče najprometnije staze i glavnu ulicu lečilišta, i ono
malo puteva koji su bili raščišćeni i koji su brzo prelazili u neprohodan sneg vrvelo je od
zdravih i bolesnih, od domaćih ljudi i međunarodnog hotelskog sveta. Sankači su se spoticali
o noge pešaka; gospoda i dame, zavaljeni unazad, s ispruženim nogama, jurili su na dečijim
sankama niz obronke, krivudajući i prevrćući se, uz pokliče kojima su opominjali i čiji je ton