Page 329 - Thomas Mann - Čarobni breg

zahtevao mnogo vremena, ali je sada zbog njenog svojevoljnog bavljenja u vlažnom i
vetrovitom Amsterdamu postao neizlečiv...
Umesto sunca bilo je snega, snega u masama, u tako ogromnim količinama kakve Hans
Kastorp nikad u životu nije video. Istina, ni prošle zime nije se moglo poželeti više snega ali
sve je to bilo ništavno u poređenju sa ovogodišnjom zimom. Strašne, neizmerne snežne mase
ispunjavale su dušu svešću o opasnom karakteru i ekscentričnosti ovoga kraja. Sneg je padao
iz dana u dan, po čitave noći, čas je samo provejavao čas gusto zasipao, ali je stalno padao.
Ono malo puteva koje su održavali prohodnim ličilo je na useke između snežnih zidova koji
su se izdizali, iznad čovečije visine, s jedne i s druge strane puta, kao alabasterske ploče, koje
su u svom zrnastom kristalnom svetlucanju bile prijatne za oko i služile stanovnicima
Berghofa za pisanje i crtanje, za saopštavanje raznih vesti, pošalica i zajedljivih aluzija. Ali
se i između zidova još išlo po izdignutom tlu, ma koliko duboko da je odgrtan sneg; to se
videlo na buhavim mestima i šupljinama, gde je noga iznenada duboko propadala, sve do
kolena: moralo se dobro paziti da se ne slomi noga. Klupe za odmaranje behu iščezle,
potonule; ponegde je strčao komad naslona iz svoje bele rake. Dole, u mestu, bio je nivo
ulica čudno pomeren, tako da su se dućani u prizemlju kuća pretvorili u podrume, u koje se
sa pešačke putanje silazilo stepenicama usečenim u snegu.
A preko nagomilanih masa padao je i dalje sneg, iz dana u dan, spuštajući se tiho, pri
umerenoj hladnoći od deset-petnaest stepeni ispod nule. Studen nije prodirala do srži; malo
se osećala, kao da je bilo svega pet stepeni ili samo dva; odsustvo vetra i suvoća vazduha
slabili su žaoku zime. Jutra su bila vrlo mračna; doručkovalo se u dvorani sa veselo obojenim

svedenim lukovima, pri veštačkoj svetlosti lustera, izrađenih u obliku meseca. Napolju se
širilo tmurno ništavilo, svet je bio uvijen u debeli omotač sivobele vate koja se pribijala uz
okna; sve je bilo umotano u gustu snežnu paru i magluštinu. Planina se nije videla; u
najboljem slučaju, moglo se s vremena na vreme nazreti ponešto od obližnjih četinara; stajali
su, natovareni snegom i gubili se brzo u gustom maglenom isparenju; poneka jela bi se
pokatkad oslobodila suvišnog tereta i otresla belu prašinu u sivi prostor. Oko deset sati
ukazalo bi se iznad planine sunce, kao slabo osvetljen dim, unoseći u ništavni sumorni
predeo mutni avetinjski život, tamnobledi zračak čulima pristupačnog sveta. Ali je sve
ostajalo rasplinuto u sablasnoj nežnosti i bledoći, bez ijedne crte koju bi oko moglo sa
sigurnošću da prati. Konture vrhova su se gubile, stapale sa maglom i iščezavale. Bledo
obasjane snežne površine, koje su se izdizale jedna iza druge i jedna povrh druge, odvodile
su pogled u bezoblični svet. Onda bi se desilo da koji osvetljen oblak, sličan dimu, dugo
lebdi pred nekom stenom, ne menjajući oblik.
Oko podne bi se sunce upola probilo, sa težnjom da maglu rastvori u plavetnilo. Njegov
pokušaj nije uspevao, ali se za koji časak mogla nazreti plava nebeska boja, i to malo
svetlosti bilo je dovoljno da predeo, koji je snežnom pustolovinom bio tako čudesno
izobličen, nadaleko zatreperi dijamantskim sjajem. U taj čas sneg bi obično prestao da pada,
kao da je hteo da omogući letimičan pregled onoga što se postiglo, a istom cilju služilo je,
izgleda, i ono malo ubačenih sunčanih dana kad bi vejavica prestala i kad bi neposredni
nebeski žar pokušavao da otopi novi sneg sa prečiste površine snežnih masa. Slika sveta bila
je lepa kao u bajci, bezazlena i komična. Debeli snežni jastuci na granama, buhavi, kao da ih
je neko protresao; grbine tla pod kojima su se skrivali izobličena stena ili puzavo drveće;
zgureni, utonuli, smešno zakukuljeni pejzaž — sve je to davalo utisak kao da je čovek u
svetu zemaljskih duhova, u svetu koji je izgledao komičan i ličio na svet iz bajki. Međutim,
dok je bliska pozornica, po kojoj se mučno kretalo, davala utisak nečeg fantastično-