Page 328 - Thomas Mann - Čarobni breg

SNEG

Pet puta na dan čulo se za sedam stolova jednodušno negodovanje zbog meteoroloških
prilika ovogodišnje zime. Svi su bili mišljenja da ona, kao planinska zima, vrlo slabo
ispunjava svoje dužnosti, da svoju klimatsku lekovitost, zbog koje se pročuo ovaj kraj, ne
ispoljava ni izdaleka u onoj meri kako su to prospekti obećavali, kako su bili navikli stari
posetioci i kako su to novajlije očekivale. Zabeleženi su ogromni gubici u suncu, u sunčanom
zračenju, ovom važnom činiocu lečenja, bez čije se saradnje ozdravljenje neminovno mora
odužiti... I ma kakvo da je bilo mišljenje gospodina Setembrinija o iskrenosti sa kojom su
planinski gosti nastojali da ozdrave i da se vrate iz »doma« u ravnicu, oni su u svakom
slučaju tražili svoje pravo i očekivali da budu zadovoljeni za svoj novac, za novac koji su za
njih uplaćivali njihovi roditelji i njihovi muževi, pa je razumljivo što su negodovali u svojim
razgovorima za stolom, u liftu, u predvorju. I glavna uprava je smatrala za svoju dužnost da
pomogne u ovoj situaciji i da naknadi štetu. Nabavljen je novi aparat za »veštačko visinsko
sunce«, pošto dva aparata, koje su već imali, nisu više bili dovoljni za one goste koji su želeli
da preplanu pa makar i pomoću elektriciteta. Mladim devojkama i ženama to je lepo stajalo,
a muškarcima, uprkos horizontalnom načinu života, davalo divan sportski i osvajački izgled.
Da, ovaj izgled je donosio i stvarne koristi; žene, mada im je bilo potpuno jasno da je ta
muževnost tehničko-kozmetičkog porekla, bile su ipak dovoljno glupe ili lukave, dovoljno
zaslepljene opsenom, da se dadu njome zaneti i da je prime na ženski način. »Bože!« reče
gospođa Šenfeld — jedna riđokosa bolesnica sa crvenim očima, koja je došla iz Berlina —
»bože!« reče ona uveče, u dvorani, jednom kavaljeru dugih nogu i upalih grudi, koji je na
svojoj posetnici nazvao sebe »aviateur diplômé et enseigne de la marine allemande« i bio
snabdeven pneumotoraksom, na ručak dolazio u smokingu, a uveče ga opet skidao, tvrdeći
da je takav propis kod mornarice — »bože!« reče ona gledajući požudno u enseigne-a, »kako
ste divno preplanuli od visinskog sunca! Izgledate kao lovac na orlove, pravi ste vrag!« —
»Pričuvaj se, nimfo!« šapnu joj on u liftu na uho, tako da ju je prošla jeza, »platićete mi za te
vaše zavodljive poglede!« I preko balkona, pored staklenih pregrada, dospeo je vrag i lovac
na orlove do svoje nimfe...
Pa ipak je mnogo nedostajalo da bi se veštačko sunce osetilo kao istinska naknada za
pravunebesku svetlost u kojoj je ova godina oskudevala. Dva ili tri lepa sunčana dana u
mesecu, koji su svojim dubokim baršunastim plavetnilom zaista zračili iza belih vrhova, bili
puni dijamantskog svetlucanja i svojom dragocenom toplinom žarili vrat i lica ljudi,
rasturajući sivinu magle i njenu gustu koprenu, — dva ili tri takva dana u toku čitavih
nedelja, to je bilo suviše malo za duševno stanje ljudi, čija je sudbina davala pravo na
izuzetnu utehu i koji su se u dnu duše pozivali na neku vrstu pogodbe, prema kojoj su se oni
odrekli radosti i muka onog sveta u ravnici, da bi im bio zajamčen jedan doduše inertan, ali
lak i prijatan život, bezbrižan do te mere da se vreme zaboravlja, i savršeno udoban. Malo su
savetniku pomagala njegova uveravanja kako, čak i pod ovakvim uslovima, život u Berghofu
malo liči na boravak u robijašnici ili sibirskom rudniku; kako bi se za vazduh toga kraja, tako
redak i lak kakav jeste, gotovo s pravom moglo reći da je čisti vasionski etar, kako je
oskudan u zemaljskim elementima, dobrim i zlim — i kako je i bez sunca još sačuvao svoja
preimućstva pred dimom i isparenjima ravnice. Zlovolja i protesti su sve više uzimali maha,
pretnje divljim odlascima bile su na dnevnom redu, pa se dešavalo da se provedu i u delo,
bez obzira na skorašnji žalosni povratak gospođe Salomon, čiji slučaj nije bio težak, iako je