Page 326 - Thomas Mann - Čarobni breg

dvojice pobožan čovek a ko slobodouman mislilac. Nafta je opštrim rečima zabranio
gospodinu Setembriniju da se naziva »individualistom«, jer poriče suprotnost boga i prirode,
a problem čoveka, unutarnji sukob čovekov, shvata jedino kao sukob interesa pojedinca i
zajednice; opredelio se, dakle, za građanski moral, koji je vezan za život i koji ima život za
cilj, koji bez imalo herojstva ima u vidu samo korist i u ciljevima države otkriva moralni
zakon; on međutim, Nafta, svestan toga da se unutarnji problem čovekov zasniva na sukobu
čulnog i natčulnog, zastupa istinski, mistični individualizam, i zato je on u stvari čovek
slobode i subjekta. Ali, ako je on odista to, pomisli Hans Kastorp, kako se onda to slaže sa
»anonimnošću i zajednicom«, — da primera radi istakne odmah samo jednu nesaglasnost?
Kako se to, dalje, slaže sa značajnim predmetima kojih se dotakao u razgovorima sa ocem
Unterpertingerom o »katolicizmu« državne filozofije Hegelove, o unutarnjoj vezi pojmova
»politički« i »katolički« i o kategoriji objektivnog, koju oni zajednički stvaraju? Zar državna
politika i vaspitanje nisu oduvek bili naročito polje rada jezuitskog reda? I kakvo vaspitanje!
Gospodin Setembrini je zaista bio revnostan pedagog, revnostan do te mere da je mogao
smetati i biti dosadan, ali, u pogledu asketstva koje prezire svoje ja, njegovi principi se
uopšte nisu mogli takmičiti sa Naftinim. Neograničeno zapovedanje! Gvozdena disciplina!
Primoravanje! Poslušnost! Teror! To je moglo imati bez sumnje i svoje dobre strane, ali tu se
vodilo slabo računa o dostojanstvu pojedinca koje polaže pravo na kritiku. To su bili
egzercirni propisi Prusa Fridriha i Španjolca Lojole, pobožni i okrutni do krvi; samo, čovek
se morao zapitati kako je Nafta uopšte dospeo do te krvave bezuslovnosti, pošto je priznao
da ne veruje ni u kakvo čisto saznanje i ni u kakva naučna ispitivanja bez hipoteze, ukratko,

da ne veruje u istinu, objektivnu, naučnu istinu, — a otkriti tu istinu, za Lodovika
Setembrinija je najviši zakon ljudskog morala. To je bilo pobožno i strogo shvatanje od
strane gospodina Setembrinija, dok je od Nafte nehatno i nemoralno što istinu dovodi u vezu
sa čovekom i izjavljuje da je istina ono što je čoveku korisno! Zar to nije upravo buržoasko
shvatanje i filistarski utilitarizam, kad se istina na takav način hoće da učini zavisnom od
čovekovog interesa? Pravo uzevši, to nije bila stroga objektivnost, bilo je u tome više
slobode i subjektivizma nego što je Nafta želeo, — premda je, dakako, na sasvim sličan
način, bilo »politike« i u Setembrinijevoj formuli: sloboda je zakon ljubavi prema bližnjemu.
To očevidno znači vezati slobodu, kao što je Nafta vezao istinu: vezati je za čoveka.
Setembrini se tu pokazao bez svake sumnje više pobožan nego slobodan, međutim, ta se
razlika lako gubila pri ovako postavljenim definicijama. Ah, taj gospodin Setembrini! Nije
on uzalud bio književnik, unuk jednog političara i sin jednog humaniste. On se sa puno
plemenitosti oduševljavao kritikom i lepotama emancipacije i pevušeći presretao devojke na
ulici, dok je oštri, mali Nafta bio vezan krutim zavetom. Pa ipak je Nafta bio skoro razvratan
od preteranog slobodoumlja, a onaj drugi, ako hoćete, budala vrline. Gospodin Setembrini se
pribojava »apsolutnog duha« i želi po svaku cenu da identifikuje duh sa demokratskim
napretkom, užasavajući se od verske razuzdanosti vojnički nastrojenog Nafte, koja trpa na
istu gomilu boga i đavola, svetinju i zlodelo, genija i bolest, i koja ne poznaje ni kriterijume
vrednosti, ni sud razuma, ni volju. Ko je upravo bio slobodan, ko pobožan, šta je određivalo
pravo stanje i pravi položaj čoveka: da li propadanje — u isto vreme raspusno i asketsko —
u zajednici koja sve proždire i izjednačuje ili »kritički subjekt« kod koga se sukobljavaju
lakoumnosti i stroga građanska vrlina? Ah, principi i gledišta stalno su se sukobljavali,
unutarnjih protivrečnosti bilo je napretek, i našem junaku bilo je vanredno teško da se u
svojoj civilnoj odgovornosti opredeli između suprotnih mišljenja. Štaviše bilo mu je isto
toliko teško da ta mišljenja, kao preparate, drži odvojeno i čisto, tako da je dolazio u veliko
iskušenje da se strmoglavi u Naftinu »moralno nesređenu vasionu«. Bila je to opšta