Page 325 - Thomas Mann - Čarobni breg

prema tome ima nečeg svečanog u sebi — toliko je izvesno da bolest znači isticanje telesnog,
da čoveka u neku ruku potpuno vraća i upućuje na njegovo telo, i na taj način ubija čovekovo
dostojanstvo, unižavajući ga time što mora da misli samo na telo. Bolest je, dakle,
nečovečna.
Bolest je u najvećoj meri čovečna, usprotivi se odmah Nafta; jer biti čovek znači biti
bolestan. U stvari čovek je suštinski bolestan, ali ga upravo bolest čini čovekom, i ko hoće da
ga učini zdravim i da ga navede da sklopi mir sa prirodom, »da se vrati prirodi« (iako nikad
u stvari nije bio prirodan), taj, kao i sva ova današnja propaganda što propoveda preporod,
sirovu biljnu ishranu, vazdušne banje, sunčana kupanja i tako dalje, dakle svako ugledanje na
Rusoa — ne teži ni za čim drugim nego da čoveka obeščoveči i poživotinji... Čovečnost?
Otmenost? Čovek je biće koje je u velikom stepenu odvojeno od prirode i koje se oseća u
velikoj meri kao njena suprotnost, i ono što ga ispred sveg ostalog organskog života odlikuje
— to je duh. U duhu, dakle, u bolesti, leži dostojanstvo čovekovo i njegova otmenost; on je,
jednom reči, utoliko više čovek ukoliko je bolesniji, i genije bolesti je čovečanskiji od genija
zdravlja. Čudna je stvar da neko ko izigrava čovekoljupca zatvara oči pred takvim osnovnim
istinama čovečnosti. Gospodin Setembrini je naprednjak na jeziku. Kao da se za napredak,
ukoliko ga ima, nema da zahvali jedino bolesti, to znači geniju — koji nije ništa drugo nego
bolest. Kao da zdravi nisu u sva vremena živeli od tekovina bolesti! Bilo je ljudi koji su se
svesno i hotimice razbolevali i ludeli da bi za čovečanstvo izvojevali saznanja, koja će se
pretvoriti u zdravlje, pošto su prethodno stečena ludilom. Međutim, posle te herojske žrtve,
ta saznanja i njihove blagodeti nisu više bili uslovljeni bolešću i bezumljem. To je prava smrt

na krstu...
Aha, nekorektni jezuito, sa tvojim kombinacijama i tvojim tumačenjem smrti na krstu! —
pomisli Hans Kastorp. Vidi se zašto nisi postao pater, joli jesuite à la petite tache humide!
Rikni sad, lave! obrati se on u mislima gospodinu Setembriniju. I ovaj je »riknuo«, izjavivši
da je sve što Nafta tvrdi, opsena, izvrtanje, zbrka. »Recite«, viknu on svome protivniku,
»recite, sa odgovornošću vaspitača, kažite otvoreno pred ovim mladim ljudima koji rado
primaju pouku da je duh — bolest! Zaista, vi ćete im na taj način uliti veru u duh i ohrabriti
ih! Objavite, sa druge strane, da su bolest i smrt otmeni, a zdravlje i život prosti — to je
najsigurnija metoda da učenike oduševite za službu čovečnosti! Daverro é criminoso!« I kao
pravi vitez branio je on plemstvo zdravlja i života, ono plemstvo koje je čoveku priroda
podarila i koje nema potrebe da se uznemiruje zbog duha. Oblik! reče on, a Nafta reče
nadmeno: »Logos!« Ali onaj drugi, koji nije hteo ništa da zna o logosu, reče »razum!«, dok
je čovek logosa branio »patnju«. Nastala je zbrka. »Objekt!« govorio je jedan, a drugi
»Subjekt!« Najzad je bilo govora čak i o »umetnosti« s jedne strane i o »kritici« s druge
strane, pa ponovo o »prirodi« i »duhu« i o tome šta je otmenije, o »aristokratskom
problemu«. Ali pri tom nije bilo nikakvog reda ni razbistravanja pojmova, čak se nije
razabiralo šta koji zastupa i za šta se bori; jer ne samo da se sve sudaralo, nego se i pobrkalo,
i ne samo da su jedan drugom protivrečili, nego i sami sebi. Setembrini je dosta često
uzdizao »kritiku«, iako je u tom času kao plemeniti princip isticao suprotnost njenu, a to je
trebalo da bude |»umetnost«; i dok je Nafta više puta istupao kao branilac »prirodnog
instinkta« protiv Setembrinija, koji je u prirodi video »glupu silu«, factum et fatum, pred
kojim razum i čovekov ponos ne smeju da ustuknu, dotle se onaj ušančio na strani duha i
»bolesti«, gde se jedino mogu naći plemenitost i čovečnost, a ovaj drugi se izmetnuo u
advokata prirode i njenog plemstva zdravlja, zaboravljajući potpuno na emancipaciju.
Diskusija o »objektu« i o »subjektu« nije bila manje zapletena; zbrka, koja uostalom nikako
nije prestajala, bila je sad tako očajna i potpuna da niko više nije znao ko je upravo od njih