Page 324 - Thomas Mann - Čarobni breg

zajednički životu, malograđanskom shvatanju života, etici, razumu, vrlini, — kao religiozni
princip koji zajednički predstavljaju.
Kakva odvratna zbrka — che guazzabuglio proprio stomachevole! uzviknu Setembrini.
Dobro i zlo, svetinja i zločin, sve izmešano! Bez rasuđivanja! Bez volje! Bez sposobnosti da
se odbaci ono što je za odbacivanje! Zna li gospodin Nafta šta on poriče kad pred mladim
slušaocima ujedno trpa boga i đavola i u ime toga zbrkanog dvojstva poriče etički princip!
On poriče — odvratno je i reći — vrednost — svako merilo vrednosti. Lepo, nije, dakle, bilo
ni dobra ni zla, nego je postojao samo jedan moralno nesređeni svet! Nije bilo ni pojedinca
sa njegovim kritičkim dostojanstvom, postojala je samo jedna zajednica koja je sve
proždirala i izjednačavala, i mistična propast u njoj! Individua...
Divno je to što se gospodin Setembrini opet smatra za individualistu! Da bi to bio, morao
bi znati razliku između morala i sreće, pošto kod našeg gospodina iluminata i moniste
apsolutno nije slučaj. Gde se glupo pretpostavlja da je život sam sebi svrha i gde se ne pita
da li on povrh toga ima svoj smisao i cilj, tu vlada plemenska i socijalna etika, moral
kičmenjaka, ali tu nema individualizma, koji je jedino na svome mestu u oblasti religioznosti
i mističnosti, u takozvanom »moralno nesređenom svetu«. Šta je upravo i šta hoće ta
moralnost gospodina Setembrinija! Ona je vezana za život, prema tome isključivo
utilitaristička, neherojska do te mere da izaziva sažaljenje. Njen cilj je da ljudi pored nje
ostare i da budu srećni, bogati i zdravi, i to je sve. Ovo ćiftinstvo razuma i rada važi njemu
kao etika. Što se tiče njega, Nafte, on dopušta sebi ponovo da je okarakteriše kao bednu
malograđansku koncepciju života.

Setembrini je zamolio za umereniji ton, ali je i njegov sopstveni glas bio strasno uzbuđen
kad je rekao da je nepodnošljivo što gospodin Nafta stalno govori o »malograđanskoj
koncepciji života« u jednom, bog bi znao zašto, aristokratski prezrivom tonu, kao da bi
suprotpost — a zna se šta je suprotnost života — bila nešto daleko otmenije!
Nove reči — nove teme! Sad se povela reč o otmenosti, o aristokratiji! Uzbuđen i iznuren
od mraza i tolikih problema, Hans Kastorp, nesiguran i onda kad se tiče razumljivosti i
grozničave odvažnosti njegovog sopstvenog načina izražavanja, priznade, usnama koje su se
teško pokretale, da je on smrt oduvek zamišljao u štirkanom naboranom španskom
okovratniku ili, u svakom slučaju, u maloj uniformi, sa ukrućenim kolirom; život, naprotiv,
sa običnom modernom malom krutom kragnom... Međutim, i sam se uplašio od svojih
bunovno-sanjalačkih i za društvo neprikladnih reči i poče uveravati kako nije hteo to da
kaže. Ali zar se ne dešava da ima ljudi, izvesnih tipova, koje ne možemo sebi predstaviti kao
mrtve, i to zbog toga što su nekako naročito jednostavni! Hoću da kažem: da u tolikoj meri
daju utisak ljudi sposobnih za život kao da nikad ne mogu umreti, kao da nisu dostojni da ih
smrt posveti.
Gospodin Setembrini misli da se ne vara u pretpostavci da je Hans Kastorp sve ovo kazao
samo zato da mu se protivreči. Mladi čovek naći će ga uvek spremna da mu pomogne pri
odbrani duše od takvih iskušenja. »Sposobnih za život«, kaže on? I upotrebljava tu reč u
prezrivom smislu? »Dostojnih života!« Tu reč neka upotrebi za ono što je hteo reći — i
pojmovi će da mu se spoje u istinit i lep sklad. »Biti dostojan života«: ta misao izaziva
odmah drugu — »biti dostojan ljubavi«, tako prisnu i srodnu onoj prvoj da se može slobodno
reći da je samo ono što je istinski dostojno života zaista dostojno i da se voli. A oboje
zajedno, biti dostojan života, dakle i ljubavi, sačinjava ono što se zove otmenost.
Po mišljenju Hansa Kastorpa, to je divno rečeno i vredno je najveće pažnje. Gospodin
Setembrini ga je, reče, sasvim zadobio svojom plastičnom teorijom. Jer, neka govori ko šta
hoće — a nešto bi se ipak dalo reći, da je bolest, na primer, naglašeno stanje života, i da