Page 323 - Thomas Mann - Čarobni breg

Najveću želju?
Najveću.
Slušaoci su stiskali usne. Hans Kastorp je kašljucao. Vezal je iskrivio donju vilicu.
Gospodin Ferge je uzdisao. Setembrini primeti učtivo:
»Vidi se da ima jedna vrsta uopštavanja koja predmetu daje ličnu boju. Zar biste vi želeli
da ubijate?«
»To se vas ne tiče. Ali da sam to učinio, ja bih se u lice smejao humanitarnom neznanju
koje bi htelo sve do moje prirodne smrti da me hrani sočivom. Nema nikakvog smisla da
ubica nadživi ubijenoga. Oni su, u četiri oka, nasamo, kao što su nasamo dva bića u drugoj
srodnoj prilici, jedno koje trpi i drugo koje radi, podelili jednu tajnu, koja ih zauvek vezuje.
Oni pripadaju jedno drugom.«
Setembrini je hladno priznao da mu nedostaje organ za ovaj misticizam smrti i ubijanja, i
da ne žali što ga nema. Ništa nema protiv religioznih talenata gospodina Nafte — on je tu
nesumnjivo u preimućstvu — ali on konstatuje da mu na tom ne zavidi. Nesavladljiva
potreba za čistotom udaljuje ga od sfere gde se bedi ukazuje čast, očevidno ne samo u
fizičkom nego i u duševnom pogledu, čast o kojoj je maločas govorila neiskusna mladost;
ukratko, od sfere gde vrlina, razum i zdravlje ništa ne vrede i gde se porok i bolest tako
mnogo uvažavaju.
Nafta je potvrdio da vrlina i zdravlje zaista nisu religiozna stanja. Velika je korist, reče
on, ako se jasno utvrdi da religija uopšte nema posla sa razumom i moralom. Jer, dodade on,
ona nema nikakva posla sa životom. Život počiva na osnovama i uslovima koji spadaju

delimice u nauku o saznanju, a delimice u moralnu oblast. Oni prvi zovu se vreme, prostor,
uzročnost, ovi poslednji moral i razum. Sve ovo je religioznom biću ne samo strano i
ravnodušno, nego čak i neprijateljski suprotno; jer to baš i jeste ono što sačinjava život,
takozvano zdravlje: krajnje ćiftinstvo i malograđanstvo. Apsolutna, i to apsolutno genijalna
suprotnost svemu tome — jeste religiozni svet. Uostalom, on, Nafta, neće potpuno da ospori
sferi života mogućnost genija. Ima u tome malograđanstvu, koje toliko ceni život, i
impozantne sklonosti ka čestitosti, postoji jedno filistarsko veličanstvo, koje bi se moglo
smatrati dostojnim poštovanja, uz napomenu da ono u svom raskoračenom stavu, s rukama
na leđima i s isturenim grudima, znači ovaploćenje bezboštva.
Hans Kastorp podiže kažiprst, kao u školi. On, reče, ne želi da se zameri nijednoj strani,
ali ovde je očevidno govor o napretku, o ljudskom napretku, dakle u neku ruku o politici,
govorničkoj republici i civilizaciji obrazovanog Zapada, i zato misli da se razlika ili, ako
gospodin Nafta po svaku cenu hoće suprotnost između života i religije, objašnjava
vremenom i večnošću. Jer napretka ima samo u vremenu; u večnosti ga nema, kao što nema
ni politike ni govorništva. Tamo se leži u božjem krilu, zavaljene glave i zatvorenih očiju. I,
konfuzno izražvno, u tome se sastoji razlika između religije i morala.
Naivnost njegovog izražavanja, reče Setembrini, nije toliko podozriva koliko njegovo
zaziranje od sukoba i njegova sklonost da čini ustupke đavolu.
No, o đavolu su već davno diskutovali, gospodin Setembrini i on, Hans Kastorp. »O
Satana, o ribellione!« kome je to đavolu on činio ustupke? Đavolu pobune, rada i kritike ili
onom drugom? Čovek je u životnoj opasnosti, — đavo i desno i levo, kako do đavola da se
izvuče!
Stanje stvari, reče Nafta, kako želi da ga vidi gospodin Setembrini, nije na ovaj način
tačno prikazano. Presudno je u njegovoj slici sveta to što on od boga i đavola stvara dve
različite ličnosti ili dva različita principa, i »život«, uostalom po strogo srednjovekovnom
uzoru, stavlja između njih kao sporni predmet. U stvari, oni su jedno isto i suprotstavljaju se