Page 321 - Thomas Mann - Čarobni breg

skrivene kutke gde se nekad primenjivao takav način ispitivanja savesti. Njemu su poznata
mučilišta Nirnberga i Regensburga, on ih je radi svog obrazovanja detaljnije razgledao.
Tamo se, za ljubav duše, sa telom vrlo nemilosrdno postupalo i mudro su izmišljane
svakojake muke. Ni dernjave nije bilo. U otvorena usta nabiju krušku, famoznu krušku koja
već sama po sebi nije bila neka đakonija — i onda su mogli u tišini da rade ovoj posao...
»Porcheria«, gunđao je Setembrini.
Svaka čast kruški i celom tom mirnom poslovanju, reče Ferge, ali po njegovom mišljenju
ni onda nije niko mogao izmisliti nešto svirepije od opipavanja pleure.
To je urađeno da bi ozdravio!
Prolaznu bezdušnost opravdavala je ne manje okorela duša, povređena pravičnost. A
drugo, mučenje je bilo samo rezultat intelektualnog napretka.
Nafta očevidno nije pri čistoj svesti.
Ali ne, nije njegov duh pomućen. Gospodin Setembrini je prijatelj lepe književnosti i
trenutno nema pregled srednjovekovne istorije pravnog postupka. Ona je u stvari bila proces
naprednog racionalizovanja i to tako da je malo-pomalo, na osnovu zaključaka razuma, bog
bio uklonjen iz pravosuđa. Božji sud je otpao, jer se moralo primetiti da jači pobeđuje ako i
nije u pravu. Ljudi kao što je gospodin Setembrini, sumnjala, kritičari, zapazili su to i uspeli
da se mesto starog naivnog pravnog postupka zavede inkvizitorski proces, koji se nije više
pouzdavao u posredovanje božje u korist istine nego išao za tim da sam optuženik prizna
istinu. Nema presude bez priznanja — treba samo oslušnuti šta se još i danas u narodu
govori: po njegovom dubokom instinktu presuda se oseća kao nezakonita, ma koliko lanac

dokaza bio zatvoren, ako nema priznanja. Kako doći do njega? Kako izvan golih simptoma i
gole sumnje dokučiti istinu? Kako jednom čoveku koji ju je zatajio i uskratio zaviriti u srce i
mozak? Ako je duh bio zao, onda nije ostajalo ništa drugo nego se obratiti telu kome se
moglo doskočiti. Razum je naređivao da se uvede mučenje kao sredstvo da se dođe do
neophodnog priznanja. A onaj ko je tražio i uveo proces sa priznanjem, to je bio gospodin
Setembrini, on, dakle, snosi odgovornost za mučenje.
Humanista zamoli ostalu gospodu da u to ne veruju. To su đavolske šale. Kad bi sve bilo
onako kako prikazuje gospodin Nafta, kad bi zaista razum bio pronalazač grozota, onda bi to
samo bio dokaz koliko je i njemu u svako doba preko potreban oslonac i prosvećenost, i
kako obožavaoci prirodnog instinkta malo razloga imaju za svoj strah da bi stvari na zemlji
mogle ikad suviše pametno da se svršavaju! Ali je predgovornik sigurno pogrešio.
Onaj pravosudni dokaz ne može se već zato pripisati razumu što je njegov prauzrok bila
vera u pakao. Treba pogledati muzeje i sobe u kojima su vršena mučenja: sva ta štipanja,
rastezanja, zavrtanja i prljenja očevidno su potekla iz detinjski zaslepljene mašte, iz želje za
pobožnim podražavanjem onoga što se dešava u mestu večnih muka na onom svetu. Sem
toga, zlikovcu se htelo čak i pomoći. Zamišljalo se da se njegova jadna duša i sama bori i da
hoće da prizna, a samo se meso, kao princip zla, suprotstavlja njegovoj dobroj volji.
Verovalo se da mu upravo uslugu čine što njegovo meso mukama lome. Asketsko ludilo...
Da li su i stari Rimljani imali takve predrasude?
Rimljani? Ma che! Međutim, i oni su znali za mučenje u kaznenim postupcima.
Logička zabuna... Hans Kastorp pokuša da pređe preko nje, ubacujući u debatu —
samouvereno i kao da je to njegova stvar da upravlja takvim razgovorom — problem smrtne
kazne. Mučenje je bilo ukinuto, premda su istražne sudije imale još dosta načina da
optuženoga slome. Ali smrtna kazna izgleda besmrtna, bez nje se ne može. Najcivilizovaniji
narodi su je zadržali. Francuzi su sa svojim progonstvima imali vrlo rđavo iskustvo. Ljudi