Page 322 - Thomas Mann - Čarobni breg

nisu prosto znali šta praktički da urade sa izvesnim čoveku sličnim stvorenjima, sem da ih za
glavu skrate.
To nisu nikakva »čoveku slična stvorenja«, poučavao ga je gospodin Setembrini. To su
isti takvi ljudi kao on, inženjer, i kao sam govornik što je, samo su slabe volje i žrtve
pogrešnog društvenog uređenja. I onda je pričao o jednom teškom zločincu, o jednom
mnogostrukom ubici, koji je pripadao onome tipu što ga državni tužioci u svojim
pledoajeima nazivaju »poživotinjenim«, »zverom u ljudskom obliku«. Taj čovek je zidove
svoje ćelije ispisao stihovima. I oni nisu bili nimalo rđavi,. ti stihovi — bili su mnogo bolji
od onih što ih svakako ponekad sastavljaju i državni tužioci.
To baca čudnu svetlost na umetnost, odvrati Nafta. Ali inače nije ni u kom pogledu
značajno.
Hans Kastorp je očekivao da će se gospodin Nafta izjasniti za smrtnu kaznu. Nafta je,
reče on, isto tako revolucionaran kao i gospodin Setembrini, samo što je on revolucionaran u
konzervativnom smislu; on je revolucionar koji želi da se održi staro stanje.
Svet će, smeškao se samouvereno gospodin Setembrini, preko revolucije antihumanog
vraćanja na staro, mirno preći na dnevni red. Gospodin Nafta više voli da sumnjiči umetnost
nego da prizna da ona i najvećeg bednika preobražava u čoveka. S takvim fanatizmom
nemoguće je zadobiti mlade ljude koji traže svetlost. Tu skoro osnovana je međunarodna liga
koja ima za cilj zakonsko ukidanje smrtne kazne u svim kulturnim zemljama. Gospodin
Setembrini ima čast da joj pripada. Pozornica njenog prvog kongresa još nije određena, ali
čovečanstvo može sa razlogom očekivati da će govornici koji će tom prilikom uzeti reč biti

dobro naoružani argumentima! I on je navodio argumente, pored ostalih i taj argument što se
uvek može desiti pravnička greška, pravno ubistvo, kao i onaj drugi: da nikad ne treba
izgubiti nadu da će se čovek popraviti. Citirao je čak »osveta je moja« i dokazivao da država,
ako joj je stalo do oplemenjavanja a ne do nasilja, ne sme vršiti odmazdu; odbacivao je
pojam »kazne«, kao što je sa gledišta naučnog determinizma pobijao pojam »krivice«.
Posle toga su »mladi ljudi koji traže svetlost« morali gledati kako Nafta redom zavrće šiju
svim ovim argumentima. On se smejao što filantrop zazire od krvi i što odaje toliko
poštovanje životu, tvrdeći sa svoje strane da ovo poštovanje pojedinačnog života odgovara
najprimitivnijem malograđanskom strahovanju za život, ali u iole strasnijim prilikama, čim
se pojavi jedna jedina ideja koja ide dalje od ideje »sigurnosti«, nešto nadlično,
nadindividualno — a samo je to stanje dostojno čoveka, dakle jedino u višem smislu
normalno stanje — pojedinačni život se u sva vremena, bez okolišenja, ne samo žrtvovao
višoj misli, nego je sama individua dragovoljno, bez predomišljanja stavljala glavu u torbu.
Filantropija njegovog poštovanog protivnika, reče on, radi na tome da se životu oduzmu svi
teški akcenti, akcenti puni smrtne zbilje; a i sa determinizmom svoje takozvane nauke ide
ona ka uškopljavanju života. Međutim, istina je to da determinizmom pojam krivice ne samo
da nije uklonjen, nego je postao još teži i jeziviji.
To nije rđavo. Možda bi on hteo da se nesrećna žrtva društva oseti istinski kriva i da iz
ubeđenja pođe na gubilište.
Svakako. Zločinac je svestan svoje krivice, kao i samog sebe. On je takav kakav je, i ne
može i neće da bude drukčiji, i u tome je baš njegova krivica. Gospodin Nafta je premestio
krivicu i zaslugu iz empiričnog sveta u metafizički. U činu, u radnji, ima dakako
determinacije, tu nema slobode, ali je ima u biću. Čovek je onakav kakav je hteo da bude i
neće prestati da bude ono što hoće, dok god postoji; on je ubijanje voleo više nego sopstveni
život i prema tome ga ne plaća suviše skupo svojim životom. On ne mari da umre pošto je
zadovoljio svoju najveću želju.