Page 320 - Thomas Mann - Čarobni breg

doba! Proširenje gradova! Potiskivanje na periferiju takozvanih groblja koja oduzimaju
prostor! Cene zemljišta! Trezveniji postupak oko sahrane usled potrebnog iskorišćavanja
modernih saobraćajnih sredstava! Gospodin Setembrini je umeo o svemu tome razumno i
umesno da govori. On je pravio šale na račun duboko pogruženog udovca, koji svakog dana
hodočasti na grob drage pokojnice, da se s njom na licu mesta porazgovara. Takav idiličar
morao bi pre svega da ima napretek najdragocenijeg životnog dobra, to jest vremena.
Uostalom, masovni promet na modernim centralnim grobljima već bi mu zagorčao
atavističku osećajnost. Uništenje leša vatrom — kakva čista, higijenska i dostojanstvena, čak
i junačka slika u poređenju sa onom drugom gde leš ostavljaju da se bedno sam po sebi
raspadne i da ga niža životna bića izjednače sa zemljom! Pa i duša, čovečja potreba za
trajanjem, prolazi bolje kod novog postupka. Jer ono što je u vatri propalo, to su bili oni
sastojci tela koji su uopšte promenljivi i koji su još za života bili podložni promeni usled
metabolizma; naprotiv, oni sastojci koji su u tome proticanju najmanje učestvovali i koji su
čoveka gotovo bez promene pratili kroz njegovo odraslo doba, bili su u isto vreme
najotporniji prema vatri i od njih se stvorio pepeo, tako da oni koji i dalje ostaju u životu
pokupe sa pepelom ono što je u pokojniku bilo neprolazno.
»Vrlo lepo«, reče Nafta; »o, vrlo, vrlo fino kazano. Čovekov neprolazni deo, pepeo.«
Ah, razume se, Nafta bi hteo da zadrži čovečanstvo u njegovom iracionalnom položaju
prema biološkim činjenicama, on ostaje na primitivnom religioznom stepeniku na kome smrt
znači užas i na kome je ona obavijena grozom na tako tajanstven način da je čistom razumu
bilo zabranjeno da se zabavi ovim fenomenom. Kakvo varvarstvo! Strahovanje od smrti

potiče iz epoha najniže kulture kada je nasilna smrt bila pravilo, i ono što je u samom delu
bilo jezivo spojilo se u ljudskom osećanju za duga vremena sa mišlju o smrti. Ali,
zahvaljujući razvitku opšte nauke o zdravlju i učvršćivanju lične sigurnosti, prirodna smrt
sve više postaje normom, i modernom radnom čoveku misao o večnom miru posle korisno
utrošene snage ne čini se ni najmanje strašna, nego pre prirodna i poželjna. Ne, smrt nije ni
užas ni misterija, ona je nedvosmislena, razumna, fiziološki potrebna i dobrodošla pojava, i
razmišljati o njoj duže nego što priliči, znači pljačkati život. Stoga je u planu predviđeno i to
da se pored onog uzornog krematorijuma i njegovog predvorja za urne, dakle pored »dvorane
smrti«, sagradi jedna »dvorana života«, u kojoj bi se ujedinili arhitektura, slikarstvo,
vajarstvo, muzika i poezija da bi misao onoga koji i dalje živi skrenuli sa doživljaja smrti, sa
tupe tuge i nedelatne žalosti na dobre strane života.
»Samo što pre!« rugao se Nafta. »Samo neka pazi da ne pretera u tom kultu smrti, da ne
ode predaleko u svečanom raspoloženju pred tako jednostavnom činjenicom bez koje,
dakako, ne bi bilo uopšte ni slikarstva, ni vajarstva, ni muzike, ni poezije.«
»Dezertira k zastavi«, reče Hans Kastorp sanjalački.
»Vi se, inženjeru, ne izražavate jasno«, odgovori mu Setembrini, »i po tome se vidi da
vaša misao zaslužuje ukor. Doživljaj smrti mora da bude doživljaj života, inače su to nečista
posla.«
»Da li će u »dvorani života« biti i skarednih simbola, kao na nekim antičkim mrtvačkim
kovčezima?« upita Hans Kastorp ozbiljno.
Svakako će biti masne paše za čula, utvrdi Nafta. Prema klasičnom ukusu zablistaće telo
u mramoru i uljanoj boji, grešno telo koje su izbavili od raspadanja, a to ne može nikoga
začuditi, pošto ga od prevelike nežnosti ne daju više ni šibati..,
Ovde je Vezal upao sa temom o mučenju; i ona je pristajala izrazu njegova lica. Mučenja
za vreme saslušavanja — šta o tome gospoda misle. On, Ferdinand, uvek je voleo da na
svojim poslovnim putovanjima iskoristi priliku i da u starim kulturnim mestima razgleda one