Page 319 - Thomas Mann - Čarobni breg

»njena duša«, kako legenda kaže, bila »ushićena do trećeg hora«, a ona sama je jednu jadnu
staricu, koja je bila isuviše sanjiva da bi se mogla ispovediti, takođe šibama izudarala.
Pripadnici izvesnih redova i sekta, ’ i uopšte ličnosti sa dubljim unutrašnjim životom, sami
su šibali svoje telo da bi učvrstili u sebi princip duhovnosti, i zar bi smeo neko to ozbiljno
nazvati varvarskim i nečovečnim postupkom? Što je u nekim zemljama, koje hoće da su
otmene, telesna kazna zakonom zabranjena, smatra se istinskim napretkom, i ukoliko je to
verovanje upornije utoliko je smešnije.
Toliko se, reče Hans Kastorp, apsolutno mora priznati da u ovoj suprotnosti koja postoji
između tela i duha telo otelovljava onaj zli, demonski princip... ha, ha, ono ga, dakle,
otelovljava ukoliko je telo prirodni deo prirode — prirodni deo prirode, ni to nije rđavo! — i
ukoliko je priroda u svojoj suprotnosti prema duhu, prema razumu, odlučno zla — mistički
zla. Tako bi se moglo reći, ukoliko bi se on usudio da primeti na osnovu svoga obrazovanja i
svoga znanja. Kad se prihvati takvo gledište, onda je, dakako, logično da se sa telom u tom
smislu i postupa, naime da se na njega primenjuju disciplinske mere, koje bi se takođe mogle
označiti kao mistički zle, ako bi se čovek ponovo usudio da nešto primeti. Da je gospodin
Setembrini onoga puta kad je slabošću svoga tela bio sprečen da otputuje u Barcelonu na
kongres naprednjaka, imao pored sebe svetu Jelisavetu, možda bi...
Smejali su se, i kad je humanista hteo da plane, počeo je Hans Kastorp brže-bolje da priča
o batinama koje je sam jednom izvukao. U njegoboj gimnaziji bila je u nižim razredima ova
kazna delimično još primenjivana, šibe su postojale, pa iako učitelji nisu mogli na njega dići
ruku iz društvenih obzira, ipak ga je jednom jedan drug koji je bio jači od njega, jedan veliki

klipan, vitkim prutom izbio po butinama i po cevanicama na kojima su bile samo čarape.
Osećao je veliki stid i bol, nezaboravan, upravo mističan, jecao je u sebi od sramote i suze
su mu navirale od besa i uniženja. Posle je negde čitao da po zatvorima najokoreliji
razbojnici, kad dobiju batine, plaču kao mala deca.
Dok je gospodin Setembrini pokrio lice obema rukama, koje su bile u vrlo pohabanim
kožnim rukavicama, pitao je Nafta sa državničkom hladnoćom kako bi se drukčije mogli
ukrotiti nepokorni zločinci ako ne batinama i kvrgama, što jednom kazamatu stilski sasvim
odgovara. Čovečan zatvor je estetska polumera, kompromis, i gospodin Setembrini, iako
ume lepo da govori, ništa se u osnovi ne razume u lepotu. Što se pak tiče pedagogike, pojam
ljudskog dostojanstva, kod ljudi koji su telesnu kaznu hteli da uklone iz škole, potiče, ako je
verovati Nafti, iz liberalnog individualizma građanske humane epohe, iz jednog prosvećenog
apsolutizma čovekovog Ja, koji je bio već na putu da izumre i da ustupi mesto novim, manje
mekušnim društvenim idejama, idejama stege i pokoravanja, primoravanja i poslušnosti, a te
se ideje ne mogu sprovesti bez svete okrutnosti i one gledaju drugim očima na kažnjavanje
naše lešine.
»Otud dakle izraz »perinde ac si cadaver«, podsmehnu se Setembrini; i kako je Nafta
primetio da je bog naše telo zbog greha kaznio i osudio na jezivo i sramno raspadanje, i da
najzad nije nikakva uvreda veličanstva ako to isto telo neki put dobije i batina, — pretlo se
začas na temu o spaljivanju leševa.
Setembrini je veličao spaljivanje, njime se može izbeći sramota raspadanja, reče on
veselo. Ljudi su iz praktičnih razloga i iz idealnih pobuda namerni da je otklone. Zatim reče
kako i on učestvuje u pripremama za međunarodni kongres na kome će se raspravljati o
spaljivanju mrtvih, a koji će se održati verovatno u Švedskoj. U planu je izložba jednog
uzornog, prema svima dosad stečenim iskustvima uređenog krematorijuma zajedno sa
jednim predvorjem za urne, a mogu se odatle očekivati dalji podsticaji i ohrabrenja.
Sahranjivanje u zemlju — kakav nazadan i zastareo postupak obzirom na prilike novoga