Page 318 - Thomas Mann - Čarobni breg

Kao što je poznato, uzviknu Hans Kastorp, ovom osećanju dao je izraza i humanista
Plotin. Ali ga gospodin Setembrini, prebacivši ruku preko glave, opomenu da ne brka
gledišta i da se radije ograniči na to da sluša.
Međutim je Nafta strahopoštovanje, koje je hrišćanski srednji vek odavao bedi tela,
izvodio odatle što je i vera odobravala takvo gledište na mizeriju ljudskoga tela. Jer gnojavi
čirevi na telu ne samo da su jasno svedočili o njegovoj nemoći, nego su odgovarali i otrovnoj
pokvarenosti duše na jedan način koji je značio religiozno okrepljenje i satisfakciju za duh.
Telesno zdravlje, međutim, bilo je pojava koja je zavodila na stranputicu i vređala savest, i
ljudi su vanredno dobro uradili što su joj odrekli vrednost ponizivši je duboko pred bolešću.
Quis me liberabit de corpore mortis huius? Ko će me osloboditi iz tela ove smrti? To je bio
glas duha koji je oduvek bio glas istinske čovečnosti.
Ne, to je bio glas mraka, prema uzbuđeno izloženom mišljenju gospodina Setembrinija,
glas jednoga sveta kome još nije sinulo sunce razuma i čovečnosti. Da, iako je njegovo telo
puno zaraznih klica, on je sačuvao dovoljno zdrav i neokužen duh da bi se mogao na lep
način odupreti klerikalnom Nafti u stvarima koje se odnose na telo, i da bi se mogao narugati
duši. On je išao tako daleko da je slavio ljudsko telo kao istinski hram božji, na što je Nafta
rekao da ovo tkivo nije ništa drugo nego zavesa između nas i večnosti, a to je opet imalo za
posledicu da mu je Setembrini konačno zabranio upotrebu reči »čovečnost« — i tako dalje.
Sa licima ukočenim od mraza, gologlavi, gazili su svojim gumenim kaljačama čas po
škriputavom i pepelom posutom snežnom pokrivaču, od koga se pešačka staza bila uzdigla, a
čas su brazdali rastresite snežne mase kolskog puta. Setembrini je imao na sebi zimski kaput

čiji su krajevi rukava i krzneni okovratnik od dabrovine zbog mestimično poispadalih dlaka
izgledali šugavi, ali je on umeo da ga nosi elegantno; Nafta je imao crn, do članaka dug i do
grla zakopčan zimski kaput koji je samo iznutra bio krznom postavljen, što se spolja nije
videlo. Prepirali su se o ovim načelima kao da su u pitanju njihovi najličniji interesi, pri
čemu se češće dešavalo da se nisu obraćali jedan drugome nego Hansu Kastorpu, kome bi
svaki od njih izlagao i predočavao svoju stvar, ukazujući glavom ili palcem na protivnika.
On je išao između njih dvojice i, okrećući glavu čas na jednu čas na drugu stranu, povlađivao
sad jednom sad drugom, ili bi zastao, zabacio ukoso gornji deo tela i, gestikulirajući rukom,
koja je bila u postavljenoj rukavici od jareće kože, i sam ponešto kazao, samo je to, razume
se, bilo od mnogo manje vrednosti. Za to vreme su Ferge i Vezal obilazili oko njih, sad išli
ispred njih, pa malo posle iza njih ili u istom redu s njima, dok saobraćaj ne bi prekinuo
njihovu liniju.
Pod uticajem njihovih uzgrednih napomena, debata je prešla na stvarnije predmete. Brzo
jedno za drugim i uz sve življe učešće svih raspravljalo se o problemu spaljivanja mrtvih, o
telesnom kažnjavanju, mučenju i smrtnoj kazni. Razgovor o kažnjavanju batinama otpočeo
je Ferdinand Vezal, i ta tema je, po mišljenju Hansa Kastorpa, pristajala izrazu njegova lica.
Nikoga nije iznenadilo što se gospodin Setembrini, iskrenim rečima i pozivajući se na
ljudsko dostojanstvo, izjasnio protiv te ružne metode, kako u pedagogici tako i u pravosuđu.
Isto tako nije bilo nikakvo iznenađenje, ali je ipak prenerazilo izvesnom mračnom
bezočnošću, što je Nafta govorio u prilog batinanja. Prema njegovom shvatanju, apsurdno je
u ovom slučaju trabunjati o ljudskom dostojanstvu, jer naše pravo dostojanstvo počiva u
duhu a ne u mesu, a pošto je ljudska duša isuviše sklona da čitavu svoju životnu radost crpe
iz tela, onda su bolovi koji se njemu zadaju sasvim preporučljivo sredstvo da joj se zagorča
uživanje u čulnosti i da se u neku ruku vrati iz mesa u duh, da bi ovaj opet zagospodario.
Gledati na kažnjavanje batinama kao na nešto naročito sramno, to je prava glupost. Sveta
Jelisaveta bila je od svoga ispovednika, Konrada Marburškog, do krvi išibana, usled čega je