Page 317 - Thomas Mann - Čarobni breg

Gospodin Setembrini je govorio vrlo šaljivo i plastično o ocu u uglu. Svi su se morali
smejati, pa i Ferge, premda je bio uvređen što se omalovažavala njegova paklena
pustolovina. Humanista je sa svoje strane iskoristio uzbuđeno raspoloženje da bi i dalje
objašnjavao i zastupao gledište kako ne treba poklanjati pažnju bolesnicima koji haluciniraju
i uopšte manijacima: ovi se ljudi, po njegovom mišljenju, sasvim nedozvoljeno predaju
svojim ćudima, i češće bi mogli da obuzdaju svoje ludilo, kao što je i sam imao prilike da
vidi prilikom svojih slučajnih poseta ludnicama. Jer kad se lekar ili strano lice pojavi na
pragu, onda onaj koji halucinira većinom obustavi svoje grimase, prestane govoriti i
mlatarati rukama i ponaša se pristojno, dokle god zna da ga posmatraju, da bi posle toga opet
nastavio. Jer ludilo u mnogo slučajeva znači bez sumnje nekontrolisano ponašanje, tako da
služi kao sklonište od velikoga jada i kao zaštitna mera slabe prirode protiv preteških udara
sudbine, koje takav čovek pri čistoj svesti nema hrabrosti da podnese. Ali onda bi mogao
tako reći svako sebi to da dozvoli, i on, Setembrini, već je mnogu ludu bar privremeno
dozvao k svesti jedino i samo svojim pogledom, time što je prema njenim budalaštinama
zauzeo držanje neumoljive razboritosti...
Nafta se podrugljivo smejao, dok je Hans Kastorp svečano izjavljivao da gospodinu
Setembriniju doslovce veruje sve što je kazao. Kad predstavi sebi kako se ispod brka
smeškao i maloumnika uporno posmatrao hladnim razumom, onda, dabogme, poima da se
jadnik morao pribrati i osvestiti, iako je, razume se, pojavu gospodina Setembrinija morao
osetiti kao krajnje nepoželjnu smetnju... Ali je i Nafta posećivao duševne bolnice i on se seća
jedne posete u »nemirnom odeljenju« jednog takvog zavoda. Tu je imao prilike da vidi

prizore i slike pred kojima bi, dobri bože, jedva što pomogao razumni pogled i blagotvorni
uticaj gospodina Setembrinija: danteovski prizori, groteskne slike užasa i muka: goli ludaci
koji čuče u kupatilu, u svim pozama duševnog straha i izbezumljene ukočenosti; jedni glasno
kukaju, drugi se uzdignutih ruku i razjapljenih usta grohotom smeju, i u tome smehu su se
izmešali svi elementi pakla...
»Aha«, reče gospodin Ferge i dopusti sebi da podseti na svoj sopstveni smeh koji mu se
oteo iz grudi prilikom pleurašoka.
Ukratko, neumoljiva pedagogika gospodina Setembrinija potpuno bi izdala pred
grimasama Nemirnoga odeljenja. Za njih bi jeza religioznog strahopoštovanja bila ipak
čovečnije protivdejstvo nego ona nadmena mudrovanja koja je ovde izvoleo da suprotstavi
ludilu naš presvetli vitez sunca i Solomonov zamenik.
Hans Kastorp nije imao vremena da se zanima titulama koje je Nafta opet dao gospodinu
Setembriniju. Ali je na brzinu stvorio odluku da prvom prilikom stvar temeljno ispita.
Trenutno je svu njegovu pažnju zauzeo tekući razgovor, jer je Nafta baš toga časa sa
oštrinom izlagao opšte tendencije koje su humanistu opredelile da načelno zdravlju odaje
svaku čast, a bolest što je više moguće da osramoti i unizi, pri čemu je svakako ispoljio
značajno i gotovo pohvalno samoodricanje, pošto je gospodin Setembrini i sam bio bolestan.
Ali njegovo držanje, koje svojom neobičnom dostojanstvenošću nije nimalo uklonilo
pogreške, potiče iz poštovanja i respekta pred telom, i ono bi bilo opravdano samo onda kad
bi se telo još nalazilo u svom prvobitnom božanskom stanju, umesto u stanju poniženja —
in statu degraditionis. Jer besmrtno stvoreno, ono se izopačavanjem prirode usled prvobitnog
greha iskvarilo i postalo odvratno, smrtno i raspadljivo, i ne može se drukčije smatrati nego
kao zatvor i tamnica duše, sposobno jedino da izazove osećanje stida i zabune, pudoris et
confusionis sensum, kao što kaže sveti Ignjatije.