Page 316 - Thomas Mann - Čarobni breg

Setembrini je izjavio da je to prljavo gledište i da on smatra ispod dostojanstva da pobija
ludost takvog shvatanja. Jer ideja o »svetom statusu« kao i ono što je inženjer ne baš
originalno govorio o »hrišćanskom respektu pred bedom«, sve je to podvala i počiva na
obmanjivanju, na pogrešnom uživljavanju i psihološkoj pogrešci. Saučešće koje ukazuje
zdravi bolesnome, a koje se uzdiže do strahopoštovanja zato što zdravi ne može da zamisli
kako bi on takve patnje mogao da podnese kad bi ga snašle — ovakvo saučešće je u velikom
stepenu preterano, a bolesnima nimalo ne koristi. Ono je rezultat jedne greške mišljenja i
uobrazilje, utoliko što zdravi svoj način doživljavanja podmeće bolesnome i zamišlja da je
bolesni zdravo stvorenje koje ima da podnosi muke bolesnoga, — a to je najveća zabluda.
Bolesni nije ništa drugo nego bolesnik, sa prirodom i modifikovanim načinom doživljavanja
koji su svojstveni bolesniku. Bolest udesi već bolesnika tako da oni jedno s drugim mogu da
iziđu nakraj. Čula smanje i izgube svoju osetljivost, dolazi do milosrdnih narkoza, do
duševnih i moralnih mera, koje preduzima sama priroda u cilju prilagođavanja i olakšavanja,
a sve to zdravi naivno zaboravljaju da uzmu u obzir. Najbolji primer je sav ovaj grudobolni
ološ ovde gore sa svojom lakoumnošću, svojom glupošću i razvratnošću, svojim
nedostatkom dobre volje za ozdravljenjem. Ukratko, kad onaj zdravi, koji je bio tako pun
milosrđa prema bolesnome, i sam oboli i izgubi zdravlje, on će videti da je bolest svakako
jedno posebno stanje, ali ni u kom slučaju neko počasno stanje, i da ga je on shvatio suviše
ozbiljno.
Ovde je planuo Anton Karlović Ferge i počeo da brani pleurašok od uvreda i
omalovažavanja. Šta, kako, zar pleurašok suviše ozbiljno shvaćen? Hvala lepo, za to će

izviniti! Njegov veliki grkljan i njegov dobroćudni brk pomerali su se gore-dole, i on nije
nikako dopuštao da se potcenjuje ono što je on tada pretrpeo. On je, istina, prost čovek, agent
osiguravajućeg društva, i sve visoke misli su daleko od njega, — pa i ovaj razgovor je daleko
iznad njegovog horizonta. Ali; kad gospodin Setembrini hoće, na primer, i pleurašok da
uvrsti u ono što je kazao — one njegove paklene muke sa sumpornim smradom i sa tri
nesvestice — onda neka izvini, hvala mu lepo. Tu nema ni govora o nekim smanjivanjima i
milosrdnim narkozama i greškama uobrazilje, nego je to najveće krajnje nevaljalstvo pod
suncem, i ko to nije iskusio tako kao on, taj ne može takav prostakluk ni —
E, e! reče Setembrini. Kolaps gospodina Fergea biće sve veći što prođe više vremena
otkako ga je pretrpeo, i on će ga najzad nositi kao svetački oreol oko glave. On, Setembrini,
malo ceni bolesnike koji traže da im se čovek divi. On je i sam bolestan, i ne malo, ali, bez
afektiranja, on je pre sklon da se toga stidi. Uostalom, on govori bezlično, filozofski, i ono
što je on napomenuo o razlikama i načinu doživljavanja kod bolesnih i zdravih, to ima svog
smisla, neka se samo gospoda sete duševnih bolesti, halucinacija na primer. Kad bi neko od
prisutnih, recimo inženjer, ili gospodin Vezal, večeras u sumraku, ugledao u uglu sobe svog
pokojnog gospodina oca, koji ga posmatra i nešto mu govori, onda bi to za dotičnog
gospodina bilo nešto strašno, doživljaj koji bi ga u najvećem stepenu potresao i zaprepastio,
koji bi njegova čula i njegovu pamet poremetio i nagnao ga da smesta napusti sobu i ode
lekaru za živčane bolesti. Ili možda ne bi? Ali šala je baš u tome što se gospodi to nikako ne
može desiti, pošto su duševno zdravi. Kad bi im se to, međutim, desilo, onda oni ne bi bili
zdravi, nego bolesni, i ne bi na to reagovali kao onaj ko je zdrav, to jest ne bi se užasnuli i
pobegli, nego bi tu pojavu primili kao da je ona sasvim prirodna i upustili bi se s njom u
razgovor, kao što rade oni koji haluciniraju; a verovati da za ove poslednje halucinacija znači
užasavanje kao kod zdravog čoveka, to bi upravo bila pogreška uobrazilje koja može da se
potkrade onome ko nije bolestan.