Page 315 - Thomas Mann - Čarobni breg

otadžbini, nego i staranje za zdravlje i život: i baš zbog te privrženosti prekorevao je
humanistu kad bi ovaj dudukao o miru i sreći; on ga zbog plotske ljubavi, ašog sagpaIz, zbog
ljubavi prema telesnim udobnostima, commodorum corporis, i u lice mu je govorio da je
krajnja bezbožnost kad neko ma i najmanju važnost pridaje životu i zdravlju.
Iz takvih razmimoilaženja došlo je jednog dana, već uveliko pred Božić, dok su šetali po
snegu, prema »Mestu« i natrag, do velikog raspravljanja o zdravlju i bolesti. Svi su u njemu
učestvovali: Setembrini, Nafta, Hans Kastorp, Ferge i Vezal — svi pomalo grozničavi, a u
isto vreme ošamućeni i uzbuđeni od hodanja i razgovora na visinskom mrazu, i svi bez
izuzetka skloni drhtavici. Bez obzira da li je neko bio aktivniji, kao Nafta i Setembrini, ili je
pretežno samo kratkim upadicama pratio razgovor, svi su se tako svojski unosili u prepirku
da su često, zaboravljajući se, zastajali i stvarali grupu koja je bila živo zaposlena, koja je
gestikulirala i govorila bez reda, zatvarajući prolaz, i ne osvrćući se na strane ljude koji su
morali da obilaze oko njih, i koji su i sami zastajkivali, čuljili uši i sa čuđenjem osluškivali
njihovo prekomerno raspravljanje.
Prepirka je upravo započela sa slučajem Karen Karstet, jadne Karen sa načetim vrhovima
prstiju, koja je nedavno umrla. Hans Kastorp nije ništa znao o naglom pogoršanju njene
bolesti i o njenom svršetku; inače bi rado drugarski učestvovao na njenom pogrebu — jer je i
inače, po sopstvenom priznanju, voleo da ide na sahrane. Ali kako je bilo uobičajeno da se
takve stvari drže u tajnosti, on je suviše kasno saznao da se Karen upokojila i da je sa
nakrivljenom, kao sneg belom kapom, u zauvek horizontalnom položaju ušla u vrt svoga
malog Isusa. Requiem aeternam... On je posvetio njenoj uspomeni nekoliko prijateljskih reči,

što je gospodina Setembrinija pobudilo da se podsmehne Hansovom milosrđu, njegovim
posetama Leili Gerngros, večito zaposlenom Rotbajnu, prepunjenoj Cimerman, hvalisavom
sinu Tous les doux i izmučenoj Nataliji od Malinkrota, i da se potom zadrži na skupom
cveću kojim je inženjer ukazao pobožnu pažnju ovoj neutešnoj i smešnoj bagri. Hans
Kastorp je skrenuo pažnju na to da su lica kojima je ukazivana ta pažnja, izuzevši
privremeno gospođu od Malinkrota i dečka Tedija, zaista umrla, na šta je Setembrini zapitao
da li su zbog toga možda dostojniji poštovanja. Hans Kastorp je odgovorio da ipak postoji
nešto što se može nazvati hrišćanskim respektom pred bedom. I pre nego što je Setembrini
mogao da ga izvuče iz zablude, počeo je Nafta da govori o pobožnim preteranostima
delotvorne ljubavi, koje je video srednji vek, o čudnim slučajevima fanatizma i ushićenja pri
nezi bolesnika: kraljevske kćeri ljubile su smrdljive rane gubavaca, namerno se zaražavale
gubom i dobijene guke nazivale svojim ružama; pile vodu u kojoj su prali gnojave bolesnike
i posle toga izjavljivale da im nikad ništa nije bolje prijalo.
Setembrini učini kao da će da povraća. On reče da se ne gadi toliko fizičke odvratnosti
ovih slika i predstava koliko užasnog ludila koje se ispoljava u takvom shvatanju aktivne
ljubavi prema bližnjima. I on se uspravi, postade opet vedar i dostojanstven, i poče govoriti o
novim naprednim oblicima humanitarnog staranja, o pobedonosnom suzbijanju zaraza,
ističući, suprotno onim užasima, društvene reforme i tekovine medicinske nauke.
Ovim pohvalnim građanskim merama, odgovori Nafta, malo bi se pomoglo vekovima
koje je on maločas naveo kao primer, i to ni jednima ni drugima: bolesnima i bednima isto
tako malo kao i zdravima i srećnima, pošto se oni nisu pokazali bolećivi iz milosrđa, koliko
radi spasenja svoje duše. Jer uspešnim socijalnim reformama ovi bi izgubili najvažnije
sredstvo opravdanja, a oni drugi bi smatrali da im je otet njihov svetački status. Stoga je
trajno održavanje siromaštva i bolesti bilo u interesu obeju strana, i ovo shvatanje je
mogućno sve dotle dok se može braniti čisto religiozno gledište.