Page 314 - Thomas Mann - Čarobni breg

svakome od njih dvojice mora sviđati zvanje i stalež onog drugog i da ga mora razumevati
kao nešto što je njegovom sopstvenom pozivu vrlo srodno. Jer to su bili, jedno i drugo,
vojnički staleži, i to u raznom pogledu: u pogledu »askeze«, kao i u pogledu starešinskog
ranga, poslušnosti i španske časti. Do ove poslednje se naročito mnogo držalo u Naftinom
kaluđerskom redu, koji je i sam poticao iz Španije i čiji je pravilnik za duhovne vežbe —
neka vrsta pandana onom pravilniku što ga je docnije Prus Fridrih izdao za svoju pešadiju —
bio sastavljen na španskom jeziku, pa se zato i Nafta u svome pričanju i poučavanju češće
služio španskim izrazima. Tako je on govorio o »dos banderas«, o »dvema zastavama«, oko
kojih su se kupile vojske za veliki rat: paklena i duhovna; ova poslednja u okolini Jerusalima,
gde je komandovao Hristos, »capitan general« svih dobrih, — a druga u ravnici Vavilona,
gde je Lucifer bio »caudillo« ili poglavica...
Zar nije zavod Jutarnja zvezda bio prava kadetska škola, čiji su pitomci, podeljeni u
»divizione«, bili valjano vaspitani u duhovno-vojničkoj bienséance, — zar on nije
predstavljao — ako bi se smelo tako reći — udruženje »tvrdog okovratnika« i »španske
čipke«? Ideja časti i odlikovanja, koja je u Joahimovom staležu igrala tako blistavu ulogu,
kako se, mislio je Hans Kastorp, jasno isticala i u ovome drugom, u kome Nafta, na žalost,
zbog bolesti nije daleko doterao! Po njegovom pričanju taj je red sastavljen sav iz
najčastoljubivijih oficira koji su nadahnuti samo jednom mišlju: da se odlikuju u službi.
(»Insignes esse«, kaže se latinski.) Prema učenju i pravilniku osnivača reda i prvog generala,
Španca Lojole, oni su učinili više i poslužili sjajnije nego svi oni koji su radili po svom
zdravom razumu. Bolje reći, oni su vršili svoje delo »ex supererogatione«, preko onoga što

se tražilo, jer ne samo da su se opirali pobuni mesa (»rebellioni carnis«), u čemu nisu daleko
odmakli od svake prosečno zdrave ljudske pameti, nego su se borili i protiv samih začetaka
čulnosti, samoživosti i ljubavi svetovnog karaktera, dakle protiv nečega što je uopšte
dopušteno. Jer boriti se protiv neprijatelja, »agere contra«, dakle napadati, to je bilo nešto
više i časnije nego se samo braniti (»resistere«). Neprijatelja oslabiti i slomiti! kaže se u
propisima ratne službe, i njihov autor, Španac Lojola, bio je i u tome saglasan sa Joahimovim
capitan general, Prusom Fridrihom i njegovim ratnim pravilom »Napadati! Napadati!«
»Juriti neprijatelja u etopu!« »Attaquez donc toujours!«
Ali ono što je Naftinom i Joahimovom svetu bilo naročito zajedničko, to je bio njihov
odnos prema krvi i njihova aksioma da ne treba pred njom prezati: u tome su se naročito
poklapala ta dva sveta, reda i staleža. Za miroljubivo stvorenje bilo je vredno čuti kako Nafta
priča o ratničkim monaškim tipovima srednjega veka koji — asketi do iznemoglosti i pri tom
puni žudnje za vlašću — nisu štedeli krv, samo da bi ostvarili božju državu i svetsku
vladavinu natprirodnih sila; o ratobornim hramovnicima koji su više cenili smrt u boju protiv
nevernika nego smrt u postelji, i koji nisu smatrali za zločin nego za najveću slavu da čovek
Hrista radi bude ubijen ili da ubija. Dobro je što Setembrini nije bio prisutan tim
razgovorima! On bi inače opet predstavljao verglaša koji bi smetao i dudukao o miru, —
premda se nije bunio protiv svetog nacionalnog i civilizacionog rata koji bi se vodio protiv
Beča, dok se Nafta, razume se, baš prema toj njegovoj strasti i slabosti odnosio sa
podsmehom i prezirom. Bar dotle dok se Italijan zagrevao takvim osećanjima, izvodio bi on
u borbu hrišćansko načelo da je čovek građanin celoga sveta, i želeo da čovek može svaku
zemlju nazvati otadžbinom, a isto tako ni jednu jedinu, ponavljajući oštro reč generala svoga
reda Nikela: da je ljubav prema otadžbini »kuga i najsigurnija smrt hrišćanske ljubavi«.
Razume se da je Nafta ljubav prema otadžbini nazvao kugom iz svoje ljubavi prema
askezi — jer šta sve nije on podrazumevao pod tom reči i šta se sve po njegovom mišljenju
nije protivilo askezi i božjoj državi! Ne samo da se tome protivila privrženost porodici i