Page 313 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 313

Činjenica  da  sve  ove  nezgode  i  teškoće  nisu  naudile  njegovom  ugledu  kod
        pretpostavljenih starešina daje dokaza o njihovim visokim duhovnim kvalitetima. Sam pater
        provincijal pozvao ga je na kraju druge, godine njegova iskušeništva k sebi, razgovarao s
        njim  i  odobrio  njegovo  primanje  u  red.  I  mladi  sholastičar,  koji  je  primio  četiri  niža
        posvećenja i bio vratar, misnik, čitač i isterivač nečastivog, i koji je položio »proste« zavete i
        konačno pripadao udruženju — otišao je sada u visoko učilište u holandskom Falkenburgu,
        da se oda svojim bogoslovskim studijama.
            Tada mu je bilo dvadeset godina, a tri godine docnije, pod uticajem za njega opasne klime
        i umnog naprezanja, njegova nasleđena bolest toliko se pogoršala da je dalji boravak tamo
        morao prekinuti, jer bi inače doveo svoj  život u opasnost. Propljuvao je krv, i to je njegove

        starešine uznemirilo. Pošto je čitave nedelje lebdeo između života i smrti, tek što se malo
        pridigao, poslali su ga na njegovo staro mesto. U istom vaspitnom zavodu gde je bio đak,
        vršio  je  sad  dužnost  prefekta,  nadzornika  đačke  trpeze  i  nastavnika  klasičnih  jezika  i
        filozofije. Ovaj  staž  bio  je  i  inače  propisan,  samo  što  se  kandidat  sa  takve  službe  posle
        nekoliko  godina  po  pravilu  vraćao  u  kolegijum,  da  bi  produžio  i  dovršio  sedmogodišnje
        bogoslovske  studije.  To  je  bratu  Nafti  bilo  uskraćeno.  On  je  i  dalje  pobolevao.  Lekar  i
        starešine ocenili su da će, privremeno, za njega biti najprikladnija služba ovde u mestu, gde
        će raditi na čistom vazduhu sa pitomcima i baviti se poljoprivrednim poslovima. Primio je
        doduše prvo više posvećenje i stekao pravo da nedeljom za vreme svečanog bogosluženja
        peva epistole — pravo kojim se uostalom nije poslužio, pre svega zato što je bio potpuno

        nemuzikalan, a zatim iz razloga  što je njegov  bolešljivi hrapavi  glas bio nesposoban za
        pevanje.  Ali  dalje  od  podđakona  nije  otišao,  —  nije  bio  ni  đakon,  a  kamoli da  bude
        rukopoložen za sveštenika. Pošto se krvarenje iz pluća ponavljalo, a i groznica nije htela da
        se izgubi, došao je o trošku reda na duže lečenje u Davos, a ono se proteglo već u šestu
        godinu.  To  i  nije  bilo  više  lečenje,  za  njega  je  malo-pomalo postala  kategorična  životna
        potreba da živi ovde na ovoj visini sa razređenim vazduhom, a boravak mu je ulepšapan time
        što je pomalo radio kao nastavnik latinskog jezika u gimnaziji za bolesnike ...
            Sve  ovo,  samo  još  opširnije  i  tačnije,  saznao  je  Hans  Kastorp od  samog Nafte, iz
        razgovora koji su vođeni u Naftinoj svilenoj ćeliji, prilikom poseta koje je preduzimao sam
        ili u društvu svojih suseda za stolom, u pratnji Fergea i Vezala, koje je upoznao sa Naftom,
        ili prilikom susreta u nekoj šetnji, kad bi zajedno s njim pešačio prema »Selu«. Sve je to
        doznao uzgred, u odlomcima ili u obliku povezanog pripovedanja, i ne samo što je on lično
        smatrao to veoma značajnim nego je bodrio i Fergea i Vezala da se i oni s tim slože, što su
        oni i učinili: onaj prvi, razume se, na taj način što se najpre ogradio i podsetio da su daleko
        od  njega visokoparni  razgovori (doživljaj sa  pleurašokom bio je jedina  stvar koja  ga  je
        podigla iznad obične svakidašnjice); ovaj drugi, naprotiv, sa očevidnim zadovoljstvom što je
        jednog čoveka koji je započeo u bedi poslužila sreća u njegovoj karijeri, koja je sad, svakako
        zato da ne bi previsoko uzleteo, po svim izgledima zastala i presahnula u bolesti koja im je
        bila zajednička.
            Hans Kastorp je sa svoje strane sažaljevao ovaj zastoj i s ponosom i brigom pomišljao na
        častoljubivog  Joahima  koji  je  sa  junačkim  naporom  raskinuo  žilavo  tkivo  Radamantove
        rečitosti i pobegao svojoj zastavi za čiji se steg, kako je Hans Kastorp zamišljao, Joahim sad
        grčevito  uhvatio  podižući  tri  prsta  desne  ruke  na  zakletvu  vernosti. I Nafta je položio
        zakletvu jednoj zastavi; i  on je  —  kako  je  sam  govorio  kad  je  Hansu  Kastorpu  tumačio
        suštinu svoga reda — bio primljen pod jedan takav steg, ali je on, sa svojim zastranjivanjima
        i kombinacijama, bio njemu manje veran nego Joahim svome. Kad bi slušao negdašnjeg ili
        budućeg  jezuita,  Hans  Kastorp  je,  kao  civil  i  kao  dete  mira,  još  više  bio  uveren  da  se
   308   309   310   311   312   313   314   315   316   317   318