Page 312 - Thomas Mann - Čarobni breg

otmenošću, svojom vedrom povučenošću, svojim duhom i udobnošću, tačnošću svog
raznolikog dnevnog reda, takav život je godio Leovim najdubljim instinktima. Bio je
presrećan. Svoje izvrsne obroke dobijao je u prostranom refektorijumu gde je vladalo
obavezno ćutanje, kao i u hodnicima zavoda, a usred trpezarije sedeo je za visokom
katedrom mlad prefekt i zabavljao čitanjem one koji su jeli. Njegova revnost za vreme
nastave bila je puna žara i uprkos svojoj grudnoj boljci on je davao sve od sebe da bi se posle
podne, prilikom igre i sporta, muški poneo. Skrušenost s kojom je svakoga dana slušao ranu
službu, a nedeljom učestvovao u svečanom bogosluženju, morala je da raduje oce pedagoge.
U istoj ih je meri zadovoljavalo i njegovo društveno ponašanje. Praznikom posle podne,
posle kolača i vina, izlazio je da prošeta u povorci u svojoj sivoj i zelenoj uniformi, sa
uspravnom jakom, sa ispustom na pantalonama i kapom na glavi.
Bio je ispunjen zahvalnim ushićenjem što se sa toliko obzira ophode prema njegovom
poreklu, prema njegovom mladom hrišćanstvu i uopšte prema njegovom ličnom položaju.
Izgleda da niko nije znao da on ima u zavodu besplatno izdržavanje. Kućna pravila su
otklanjala pažnju njegovih drugova od činjenice da je on bez porodice, bez domovine.
Primanje paketa sa životnim namirnicama i poslasticama bilo je uopšte zabranjeno. Što bi
ipak nekako prispelo, bilo je razdeljeno, pa bi i Leo dobio svoj deo. Kosmopolitizam zavoda
sprečavao je svako uočljivo izdvajanje njegovog rasnog obeležja. Bilo je pripadnika stranih
rasa, portugalskih Južnoamerikanaca koji su izgledali »jevrejskije« nego on, pa se taj pojam
izgubio. Etiopski princ, koji je zajedno sa Naftom primljen, bio je štaviše kudrav crnački tip,
ali pri tom vrlo otmen.

U razredu retorike izjavio je Leo želju da studira bogoslovske nauke, ako ga smatraju
dostojnim da jednog dana pripadne redu. To je imalo za posledicu da su njegovo besplatno
mesto iz »drugog pansionata«, čiji su troškovi oko izdržavanja bili skromniji, premestili u
»prvi«. Sad ga je za vreme ručka dvorila posluga, a njegovo odeljenje za spavanje
sučeljavalo se s jedne strane sa odeljenjem šleskog grofa od Harbuvala i Šamare, a s druge
strane sa odeljenjem markiza Di Rangoni Santa Kroče iz Modene. On je sjajno završio
studije i, veran svojoj odluci, zamenio život pitomca pedagoške škole iskušeničkim životom
u obližnjem Tizisu, životom uslužne skrušenosti, nemog potčinjavanja i pobožne discilline, u
kome je nalazio duševne naslade u smislu svojih ranijih zanesenjačkih shvatanja.
Međutim, njegovo zdravlje se poremetilo — ne toliko neposredno, zbog strogosti
iskušeničkog života, u kome nije nedostajalo telesnog osvežavanja, nego iz unutrašnjih
razloga. Vaspitne vežbe, čiji je on predmet bio, odgovarale su njegovim sklonostima i u isto
vreme ih izazivale. Pri duhovnim vežbama, u kojima je provodio svoje dane i jedan deo
svojih noći, pri svim ovim ispitivanjima savesti, posmatranjima, razmišljanjima i osvrtima,
on se strasno upuštao u pakosna sitničarenja i zapetljavao se u hiljadu teškoća, protivrečnosti
i spornih slučajeva. On je bio očajanje — a u isto vreme i velika nada — rukovodioca
duhovnih vežbi, koga je svojim dijalektičkim besom i svojim nedostatkom za jednostavnost
svakoga dana stavljao na sto muka. »Ad haec quid tu?« pitao je on kroz svoje blistave
naočare... i časnom ocu koga bi saterao u tesnac ne bi preostajalo ništa drugo nego da ga
pozove na molitvu da bi smirio dušu — »ut in aliquem gradum quietis in anima perveniant!«.
Ali se ovaj »mir«, kad bi ga postigao, sastojao u potpunoj otupelosti sopstvenog života i
iznemoglosti koja ga je pretvarala u prosto oruđe. To je bio duhovni mir koji vlada na
groblju, čije je neprijatne spoljne oznake brat Nafta mogao da proučava na mnogim ispijenim
licima svoje okoline, samo što njemu nikad neće poći za rukom da se do tog stepena smiri,
sem da se telesno upropasti.