Page 311 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 311

odgovori: da baš reč »državni filozof« posvedočava da je on u religioznom, iako razume se
        ne u crkveno-dogmatskom smislu, u pravu sa svojim tvrđenjem o Hegelovom katolicizmu.
        Jer (ovu svezu je Nafta naročito voleo; ona je u njegovim ustima dobijala nečeg trijumfalno-
        neumoljivog, i njegove bi oči iza naočara svaki put zablistale kad bi mogao da je umetne), jer
        je pojam političnosti psihološki povezan sa pojmom katolicizma, oni čine jednu kategoriju
        koja obuhvata sve što je objektivno, delotvorno, radino, realistično i uticajno. Nasuprot njoj
        stoji pijetistička, protestantska. sfera koja je proizišla iz mistike. U jezuitizmu, dodade on,
        postaje  političko-pedagoška  suština  katolicizma  očevidna,  politiku  i  vaspitanje  smatrao  je
        ovaj red za svoje područje rada. Pa je pomenuo još i Getea koji je bio u velikoj meri katolik
        zbog  svoje objektivnosti  i svoje nauke o delotvornoj akciji, iako je po  poreklu pijetist  i
        sigurno protestant. On je branio usmeno ispovedanje i kao vaspitač bio skoro jezuit.
            Bilo da je Nafta ove misli izložio zato što je u njih verovao, bilo zato što je nalazio da su
        duhovite, bilo zato da bi ugodio svome slušaocu, kao siromah čovek koji mora da laska i koji
        dobro vodi računa o tome kako može sebi koristiti a kako naškoditi: pater nije mario toliko
        za njihovu istinitost koliko za opštu razboritost o kojoj su one svedočile. Razgovor se dalje
        raspreo, Leove lične prilike bile su jezuitu uskoro poznate i sastanak se završio time što je
        Unterpertinger pozvao Lea da ga poseti u pedagoškom zavodu.
            Tako  je  Nafta  mogao  da  stupi  na  tlo  Stellae  Matituniae,  za  čijom  je  znanstvenom  i
        društvenom visokom atmosferom davno u mislima čeznuo. Još i više: ovim obrtom stvari bio
        mu je podaren novi učitelj i zaštitnik, koji je daleko više nego pređašnji bio raspoložen da ga
        ceni  i  potpomaže,  jedan  majstor  čija  je  dobrota,  hladna  po  svojoj  prirodi,  počivala  na

        svetskoj liniji i u čiji je životni krug čeznuo da prodre. Poput mnogih umnih Jevreja, Nafta je
        nagonski bio u isto vreme revolucionar i aristokrat; bio je socijalist — a u isto vreme su ga
        mučili snovi da uzme učešća u gordim i otmenim, isključivim i zakonitim formama života.
        Prva  izjava  koju  mu  je  izmamilo  prisustvo  katoličkog  bogoslova,  iako  izražena  na  čisto
        analitičko-uporedni način, bila je ljubavna izjava rimskoj crkvi koju je on osećao kao jednu u
        isto  vreme otmenu  i duhovnu, to jest  antimaterijalnu silu  koja  se protivi stvarnosti  i
        svetovnosti, dakle kao revolucionarnu silu. Ovo ukazivanje pošte bilo je istinito i poticalo je
        iz  samog  njegovog bića;  jer  kao što  je sam  objašnjavao,  jevrejstvo  je po svom  smislu za
        zemaljsku stvarnost, po svom socijalizmu, po svojoj političkoj mudrosti, bilo daleko bliže
        katoličkoj  sferi  i  daleko  srodnije  nego  protestantizam  svojom  povučenošću  i  mističnom
        subjektivnošću, — kao što je i obraćanje jednog Jevrejina u rimsku veru značilo u duhovnom
        pogledu daleko prirodniji događaj nego obraćanje jednog protestanta.
            Pošto se razišao  sa  pastirom svoje prvobitne  verske zajednice, ostavljen samom sebi  i
        napupšten,  a  uz  to  željan  čistijeg  životnog  vazduha  i  udobnosti  na  koju  mu  je  njegova
        darovitost davala prava, Nafta (koji je davno već postao punoletan) goreo je od nestrpljenja
        da se pokrsti, tako da je njegov »pronalazač« smatrao sebe oslobođenim od svakog truda da
        ovu dušu, ili bolje reći ovu neobičnu glavu, pridobije za svet svoje veroispovesti. Još pre
        nego što se pokrstio, Leo je paterovim zauzimanjem dobio u Zvezdi privremeno sklonište i
        telesno  i  duševno  obezbeđenje.  On  se  tamo  preselio,  prepustivši  svoju  mlađu  braću  sa
        najvećim spokojstvom, sa neosetljivošću duhovnog aristokrate, sirotištu i sudbini kakva je
        priličila njihovoj manjoj obdarenosti.
            Imanja vaspitnog zavoda bila su prostrana kao i njihove zgrade koje su mogle primiti oko
        četiri stotine pitomaca. Celokupan posed obuhvatao je šume i pašnjake, pola tuceta igrališta,
        poljoprivredne zgrade, staje za stotine krava. Institut je bio u isto vreme pansionat, ogledno
        dobro,  sportska  akademija,  škola  koja  podiže  naučnike  i  hram  muza  jer  je  stalno  bilo
        pozorišta  i muzike. Život je ovde bio gospodstveno-manastirski.  Svojom  čistotom  i
   306   307   308   309   310   311   312   313   314   315   316