Page 310 - Thomas Mann - Čarobni breg

Zahvaljujući Elijinom staranju, oni nisu ostali sasvim bez sredstava, i postradala porodica
nađe sklonipšte u jednoj varošici Forarlberga. Gospođa Nafta se zaposlila u nekoj predionici
pamuka i radila koliko su joj i dokle su joj snage dopuštale, a odraslija deca su išla u
osnovnu školu. Ali ako je duhovna hrana ove prosvetne ustanove mogla da zadovolji stanje i
potrebe Leove braće, nije to bio ni izdaleka slučaj što se tiče njega samog, najstarijeg deteta.
Od majke je nasledio klicu grudne bolesti, a od oca, sem nežnog sastava, izvanredan razum,
duševne sposobnosti koje su se rano spojile sa sklonošću ka nadmenosti, velikim
častoljubljem i pomamnom čežnjom za otmenijim životom, i koje su ga strasno gonile da se
izdigne iznad sfere svoga porekla. Pored škole, u svojoj četrnaestoj i petnaestoj godini, dečko
je preko knjiga koje je uspevao sebi da nabavi, vaspitavao svoj duh, nestrpljivo i bez reda, i
nalazio hrane za svoj razum. On je razmišljao i rasuđivao o stvarima zbog kojih je njegova
bolešljiva majka krivila glavu, uvlačila je među ramena i podizala uvis svoje sasušene ruke.
Svojim držanjem i odgovorima on je na časovima veronauke skretao na sebe pažnju
okružnog rabina, pobožnog i učenog čoveka, koji ga je uzeo za svog privatnog učenika i
utoljavao njegov intelektualni nagon učenjem jevrejskog i klasičnih jezika, a njegovu
sklonost ka logici uvođenjem u matematiku. Ali je dobri čovek doživeo za to grdnu
nezahvalnost; što je dalje vreme odmicalo, sve je očiglednije bilo da je on hranio zmiju u
nedrima. Dogodilo se isto ono što se odigralo između Elije Nafte i njegovog rabina: nisu se
slagali, između učitelja i učenika dolazilo je do religioznih i filozofskih trvenja, koja su se
pooštravala, i čestiti znalac svetih knjiga morao je neiskazano da pati zbog duhovne
upornosti, cepidlačenja i skepticizma, zbog protivrečenja i oštre dijalektike mladog Lea. Uz

to se desilo da je Leovo cepidlačenje i duhovno rovarenje u najnovije vreme dobilo
revolucionarno obeležje: poznanstvo sa sinom jednog socijaldemokratskog narodnog
poslanika, pa i sa samim ovim junakom masa, odvelo je njegov duh na političke staze i
njegovoj strasti za logikom dalo društveno-kritički pravac, on je govorio takve stvari od
kojih se dobrom talmudistu, kome je draga bila sopstvena lojalnost, dizala kosa na glavi i
koje su dovele do konačnog raskida između učitelja i učenika. Ukratko, došlo je dotle da je
učitelj najurio Naftu i zasvagda mu zabranio pristup u svoju radnu sobu, i to baš u vreme kad
je njegova majka, Rahila Nafta, ležala na samrti.
U to isto vreme, neposredno posle smrti svoje majke, upoznao se sa ocem
Unterpertingerom. Šesnaestogodišnji dečko je sedeo usamljen na jednoj klupi u parku
takozvane Margaretine Glavice, jedne uzvišice zapadno od varošice, na obali Ila, odakle se
moglo uživati u dalekom i vedrom vidiku preko Rajnske doline. Sedeo je tamo izgubljen u
sumornim i gorkim mislima o svojoj sudbini, svojoj budućnosti, kad je pored njega seo jedan
šetač, član nastavničkog kolegijuma u pansionatu Isusovog udruženja, nazvanog Jutarnja
zvezda. Stavio je šešir pored sebe, prebacio nogu preko noge ispod svoje svešteničke haljine,
i pošto je malo čitao svoj molitvenik, otpočeo je razgovor koji je vrlo živo protekao i bio
odlučan za Leovu sudbinu. Jezuit, čovek živa duha i obrazovan, pasionirani pedagog, koji je
znao ljude i voleo da ih lovi, obratio je pažnju na prve, ironične, jasno artikulisane rečenice
kojima je bedno Jevrejče odgovaralo na njegova pitanja. On je osetio u njemu oštar i
izmučen intelekt, i prodirući dalje u njega naišao na znanje i na zajedljivu eleganciju misli
koja je zbog pohabane spoljašnjosti mladoga čoveka još više iznenađivala. Govorili su o
Marksu, čiji je Kapital Leo Nafta proučio u jednom popularnom izdanju, sa njega su prešli
na Hegela, od koga je i o kome je takođe dosta čitao da bi i o njemu mogao reći nekoliko
značajnih reči. Bilo iz opšte sklonosti prema paradoksu, bilo iz učtivosti — on je nazvao
Hegela »katoličkim« misliocem, a kad ga je pater sa osmehom upitao kako se to može
obrazložiti pošto se zna da Hegel kao pruski državni filozof po svemu važi kao protestant, on