Page 309 - Thomas Mann - Čarobni breg

OPERATIONES SPIRITUALES

Leo Nafta bio je poreklom iz jednog malog mesta u blizini galicijsko-volinijske granice.
Njegov otac — o kome je on s poštovanjem govorio, očevidno zato što je osećao da se
dovoljno uzdigao iznad svoje prvobitne sredine da bi mogao blagonaklono o njoj suditi —
bio je tamo schochet, šahter, — a taj se poziv veoma razlikovao od hrišćanskog mesara, koji
je bio zanatlija i poslovan čovek. To nije bio slučaj sa Leovim ocem. On je bio zvanično lice
i pripadao donekle svešteničkom redu. Položivši pred rabinom ispit iz svoje pobožne veštine,
opunomoćen od njega da prema propisima talmuda može po Mojsijevu zakonu ubijati stoku
koja je određena za klanje, Elija Nafta — čije su plave oči, prema sinovljevom opisivanju,
zračile kao zvezde i bile pune tihe duhovnosti — i sâm je u svoje biće primio nečeg
svešteničkog, nečeg svečanog što je podsećalo na davna vremena kad je ubijanje životinja
određenih za klanje bilo odista stvar sveštenika. Leo, ili Lajb, kako su ga u detinjstvu zvali,
posmatrao je kako otac vrši svoj ritualni posao — uz pomoć jednog snažnog sluge, mladog
čoveka atletskog, jevrejskog tipa, pored koga je suvonjavi Elija sa svojom plavom okruglom
bradom izgledao još slabiji i nežniji — kako zamahuje velikim šahterskim nožem na sputanu
ali neošamućenu životinju, kojoj su zapušili usta, i duboko zaseca u predeo vratnog pršljena,
dok sluga pokuljalu vrelu krv hvata u činije koje se brzo pune. On je taj prizor primao u sebe
onim detinjim pogledom koji kroz čulno prodire u samu suštinu, i taj pogled je sinu
zvezdookog Elije u naročitoj meri ostao svojstven. On je znao da su hrišćanski mesari morali
svoje životinje udarom toljage ili sekire onesvestiti pre nego što ih ubiju, i da im je to
naređeno da bi se izbeglo mučenje životinja i svirepost, dok je njegov otac (premda je bio
mnogo nežniji i pametniji od onih prostaka, a pored toga imao oči blistave kao zvezde, kakve
nije imao nijedan od njih) radio po zakonu, zadajući neošamućenom živinčetu udarac nožem
i puštajući ga da izgubi svu krv i da najzad klone. Mali Lajb je osećao da se metoda onih
nezgrapnih goja zasniva na nekoj popustljivoj i profanoj dobrodušnosti, kojom se svetitelju
ne ukazuje ista čast koja se odaje svečanom nemilosrdnošću po običaju koga se držao njegov
otac; kod njega se predstava pobožnosti vezivala sa predstavom svireposti, kao što se u
njegovoj mašti pogled na krv koja šiklja i njen miris vezivao sa idejom svetinje i duhovnosti.
Jer on je uviđao da otac svoj krvavi zanat nije izabrao radi svog surovog ukusa, koji su mogli
u njemu naći snažni hrišćanski momci ili njegov sopstveni jevrejski sluga, nego, pošto je bio
slabe telesne građe, iz duhovnih pobuda, u smislu svojih zvezdanih očiju.
Elija Nafta bio je zaista mudrica i mislilac, ne samo istraživač tora nego i kritičar toga
zakona, on je sa rabinom raspravljao o njegovim stavovima i dosta često se s njim prepirao.
U okolini, i to ne samo kod svojih jednovernika, on je uživao naročit ugled i važio za čoveka
koji zna više nego drugi — ne samo u verskom pogledu nego i u stvarima koje nisu bile
sasvim čiste, već tajanstvene i van običnog reda. U njemu je bilo nečeg neredovnog,
sektaškog. Bio je on neka vrsta božijeg poverenika, Bal-Šema ili Zadika, to jest čudotvorca,
pogotovu što je zaista jednu ženu izlečio od opasnog osipa, a jednog dečka od grčeva, i to
krvlju i bajanjem. Ali ga je upropastio baš ovaj oreol njegove, u neku ruku odvažne,
pobožnosti, pri čemu je izvesnu ulogu igrao i miris krvi njegovog zanata. Jer prilikom jedne
pobune i strašne panike, koju je izazvala neobjašnjiva smrt dva hrišćanska deteta, izgubio je
Elija na strahovit način svoj život: našli su ga raspetog i klincima prikovanog na vratima
njegove zapaljene kuće. Iako grudobolna i vezana za postelju, njegova žena je posle toga
pobegla sa svojom decom iz zemlje, sa malim Lajbom i četvoro njegove braće. Svi zajedno
su podignutih ruku vrištali i kukali.