Page 307 - Thomas Mann - Čarobni breg

vaspitanja mogla meriti sa gospođom konzulkom Tinapel, dole, u ravnici. Ali je, zahvaljujući
dekoltovanoj crnoj haljini sa šljokicama koju je imala na sebi, otkrio da gospođa Rediš ima
tamnoblede, jako stegnute dojke, čiji se razdeljak mogao prilično duboko sagledati. Ovo
otkriće je do dna duše uzbudilo i oduševilo zrelog i otmenog čoveka, tako kao da je posredi
nešto potpuno novo, neslućeno i nečuveno. Tražio je njeno poznanstvo i upoznao se sa
gospođom Rediš, dugo se s njom zabavljao, najpre u stojećem stavu, zatim u sedećem, i
pevušeći otišao da spava. Idućeg dana gospođa Rediš nije imala na sebi više crne haljine sa
šljokicama nego zatvorenu haljinu, ali je konzul znao šta je znao, i ostao je veran svojim
utiscima. Gledao je da spazi gospođu na obaveznim šetnjama, da bi mogao biti pored nje,
ćaskati s njom i udvarati joj se na jedan naročiti, usrdan i šarmantan način. Za stolom je pio u
njeno zdravlje, što je ona uzvraćala smešeći se, pri čemu bi zasjale zlatne navlake kojima je
bilo prevučeno više njenih zuba. U razgovoru sa svojim nećakom, on ju je nazivao
»božanstvenom ženom« — pa bi opet počeo da pevuši. Sve je to Hans Kastorp mirno
primao, sa izrazom lica kao da mora tako da bude. Ali to je moglo slabo da učvrsti autoritet
starijeg rođaka i nije se slagalo sa konzulovom misijom.
Za ručkom je dvaput pozdravio sa podignutom čašom gospođu Rediš: prilikom ribljeg
ragua i docnije kad se pio šerbet, i to za ručkom u kome je uzeo učešća i savetnik Berens, za
stolom Hansa Kastorpa i njegovog gosta. Savetnik je kao gost ručavao po redu za svakom od
sedam trpeza i svuda je bilo na užoj gornjoj strani stola i za njega postavljeno. Sklopivši
ogromne ruke pred svojim tanjirom, sedeo je on, zasukanih brčića, između gospodina Vezala
i meksičkog grbavka, s kojim je govorio španski — jer on je vladao svima jezicima, i

turskim i mađarskim — i posmatrao svojim plavim, buljavim zakrvavljenim očima kako
konzul Tinapel, prekoputa od njega, svojom čašom punom bordoa nazdravlja gospođi Rediš.
Docnije, dok se jelo, održao je savetnik malo predavanje, podstaknut na to od Džemsa, koji
mu je odjedanput, preko cele dužine stola, postavio pitanje šta se to zbiva kad se čovek
raspada. Savetnik je, reče, proučavao sve što se tiče tela, telo je njegova specijalnost, on je
tako reći knez tela, ako čovek može tako da se izrazi, pa neka sad objasni šta se događa kad
se telo raspada!
»Pre svega, prsne vam trbuh«, odgovori savetnik, oslonivši se na laktove, sagnut iznad
svojih sklopljenih ruku. »Ležite neko vreme na iverju i strugotini, a gasovi vas, razumete li,
podižu, jako vas nadimaju, onako kao što mangupčići rade sa žabama kad naduvaju u njih
vazduh. Najzad se pretvorite u pravi balon i vaš trbušni poklopac ne može više da izdrži
visoki napon, i prsne. Tras! vi se primetno olakšate, ispadne vam utroba kao Judi Iskariotu
kad je pao sa grane. I posle toga možete opet u društvo. Ako vam odobre odsustvo, možete
posetiti rodbinu koja vas je preživela, a da ne izazovete nikakvo zgražanje. To znači da je
smrad izvetreo. Kad posle toga iziđete na vazduh, vi ste opet pristojan momak, kao oni
građani Palerma koji vise u kapucinskim podrumima pred Porta nuova. Suvi i elegantni, vise
oni tamo i uživaju opšte poštovanje. Potrebno je samo da izvetri smrad.«
»Ra-sume se!« reče konzul. »Najlepša hvala!« A idućeg jutra je iščeznuo.
Otišao je, otputovao je prvim jutarnjim vozom u ravnicu. Razume se da je prethodno
doveo sve u red: ko bi mogao drukčije i pomisliti! Izmirio je svoj račun, platio honorar za
izvršeni pregled i sasvim u tišini, ne progovorivši ni rečce svome rođaku, spremio oba svoja
kofera — verovatno još iste večeri ili pred zoru dok su svi spavali i kad je Hans Kastorp oko
prvog doručka ušao u ujakovu sobu, našao ju je praznu.
Podbočio se rukama i rekao »Dakle, tako!« U ovom trenutku prešao mu je melanholičan
osmeh preko lica. »Ah, tako«, reče i klimnu glavom. Strugnuo je bratac. Strmoglavce, u
nemoj žurbi, kao da mora da iskoristi odlučni trenutak i kao da ne sme za živu glavu da ga