Page 306 - Thomas Mann - Čarobni breg

Ukratko, sve je išlo drukčije nego što je Džems zamišljao, i razgovor sa nastojnicom jako
je poremetio njegovu uravnoteženost. Isuviše civilizovan da bi nećaku, koji je svojom
nepristupačnom mirnoćom jasno pokazivao svoju saglasnost sa ovakvim pojavama, na
neučtiv način kazao kako mu je ova ženska odvratna, on se poizdalje raspitivao o nastojnici,
koja mora da je vrlo originalna dama. Pogledavši ovlaš u vazduh, Hans Kastorp mu je to
upola priznao, upitavši ga sa svoje strane da li mu je Milendonkova prodala termometar. —
»Ne. Meni? Je li to njen posao?« odgovori ujak... Ali nevolja je bila u tome što se po izrazu
lica njegovog nećaka videlo da se on ne bi začudio i da se desilo ono što je on pitao.
Međutim, konzul se smrzavao. Glava mu je bila vrela i stalno mu je bilo zima; razmišljao je
kako bi on sigurno odbio nastojnicu da mu je stvarno ponudila termometar, ali da to na kraju
krajeva ne bi bilo ispravno, pošto ne priliči civilizovanom čoveku da se služi tuđim
termometrom, u ovom slučaju nećakovim.
Tako je prošlo nekoliko dana, četiri ili pet. Život izaslanikov tekao je kolosekom na koji
su
ga postavili, i nije se izgleda moglo ni zamisliti da on teče izvan tog koloseka. Konzul je
sticao iskustvo, primao utiske — i mi ga dalje nećemo u tom pogledu pratiti. Jednoga dana u
sobi Hansa Kastorpa podiže on sa malog, od drveta izrezanog postolja, koje je stajalo na
komodi, jednu crnu staklenu pločicu, jedan od predmeta male lične svojine kojom je
sopstvenik ukrasio svoj čisti »dom«, i kad ju je okrenuo prema svetlosti, videlo se da je to
fotografski negativ. »Šta je ovo?« upitao je ujak razgledajući pločicu... A imao je i razloga
da pita! Portret je bio bez glave; bio je to skelet gornjeg dela čovečjeg tela u maglovitom

omotu od mesa, — ženski torzo, kao što se moglo razaznati. »To? Uspomena«, odgovori
Hans Kastorp. Na to je ujak rekao »Pardon!«, stavio pločicu natrag na postolje i brzo se
udaljio. Ovo samo kao primer njegovih doživljaja i utisaka za ovih četiri ili pet dana.
Prisustvovao je i jednom predavanju doktora Krokovskog, jer se nije moglo ni zamisliti da to
ne učini. A što se tiče željenog privatnog razgovora sa savetnikom Berensom, on mu je
odobren šestog dana. Pozvali su ga i on je posle doručka sišao u suteren, rešen da s tim
čovekom ozbiljno porazgovara o svom nećaku i njegovom dangubljenju ovde.
Kad se vratio, upitao je sniženim glasom:
»Jesi li nešto slično ikad čuo?!«
Bilo je jasno da je Hans Kastorp nešto slično sigurno već čuo i da se zbog toga neće
mnogo uzrujavati. Zato je konzul prekinuo i na nećakovo ne baš zainteresovano raspitivanje
odgovorio samo: »Ništa, ništa«, ali je od toga časa pokazivao novu naviku: skupljenih obrva
i uspijenih usana zagledao bi se ukoso nekud u visinu, a onda bi naglo okrenuo glavu i isti
takav pogled upravio u suprotnom pravcu... Da nije i ovaj razgovor sa Berensom protekao
drukčije nego što je konzul zamišljao? Možda se nije govorilo samo o Hansu Kastorpu, nego
i o njemu samom, Džemsu Tinapelu, tako da je taj razgovor izgubio karakter privatnog
razgovora? Po njegovom ponašanju moglo se tako nešto zaključiti. Konzul se pokazivao vrlo
raspoložen, mnogo je ćaskao, smejao se bez razloga i gurao nećaka pesnicom u slabine,
uzvikujući: »Ura! staro momče!« Radeći to, on bi se najednom isto onako zagledao čas na
jednu čas na drugu stranu. Ali su se njegovi pogledi upravljali i u određenijem pravcu, kako
za stolom tako i za vreme propisanih šetnji i večernjih zabava.
Konzul nije iz početka poklanjao naročitu pažnju gospođi Rediš, ženi nekog poljskog
industrijalca, koja je sedela za stolom privremeno odsutne gospođe Salomon i proždrljivog
učenika sa okruglim naočarima. Stvarno, ona se nije mnogo razlikovala od ostalih gospođa u
dvorani za odmaranje. Bila je to zdepasta i punačka crnka, ne više sasvim mlada, pomalo
seda, ali sa lepim podvaljkom, i živim smeđim očima. Ni govora da bi se u pogledu