Page 305 - Thomas Mann - Čarobni breg

lepo jesenje vreme jedan pokrivač bio sasvim dovoljan — i uputio ga, pokazujući mu tačno
svaki pokret, kako će samog sebe uviti. Štaviše, pošto je konzula već uvio i utegnuo kao
mumiju, on je još jedanput sve odmotao da bi konzul sam uz njegovu pomoć ponovio
utvrđenu proceduru, i naučio ga kako se platneni štit pričvršćuje za stolicu i namešta prema
suncu.
Konzul je zbijao šale. Duh ravnice bio je još jak u njemu i on se šalio na račun onoga što
je sad naučio, kao što se ranije već šalio na račun propisane šetnje posle doručka. Ali kad je
video mirni, neodređeni osmeh kojim je nećak predusretao njegove šale, osmeh u kome se
ogledala sva zatvorena samouverenost jedne sredine sa posebnim shvatanjima, on se uplašio,
pobojao se za svoju poslovnu energiju i brzo rešio da odlučni razgovor sa savetnikom, u
stvari svoga nećaka, povede odmah, što je moguće pre, još isto poslepodne, dok mu još traje
ono duha i snage što ih je doneo iz ravnice, jer je osećao da njih nestaje, da su duh ovoga
mesta i njegovo dobro vaspitanje sklopili protiv njih jedan opasan neprijateljski savez.
Osetio je, dalje, da mu je savetnik bez ikakve potrebe preporučio da se zbog svoje
anemije podvrgne navikama ovdašnjih bolesnika: to se nametalo samo sobom, i kako se
činilo, nije se drukčije ni moglo zamisliti. Međutim, zahvaljujući spokojstvu i nepristupačnoj
samouverenosti Hansa Kastorpa, za jednog lepo vaspitanog čoveka, kakav je bio Tinapel, od
samog početka moralo je biti nejasno u kojoj meri samo izgleda tako, a u kojoj meri —
uzevši stvarno i apsolutno — nije drukčije moglo ni da bude ni da se zamisli. Ništa nije
moglo biti prirodnije nego da posle prvog odmaranja dođe obilan drugi doručak, posle koga
se šetnja do »Mesta« sama po sebi nametala, — a onda je Hans Kastorp svoga ujaka opet

upakovao. Upakovao — tom su se reči služili. Ostavio ga je da leži na jesenjem suncu, u
stolici čija je udobnost bila van spora, štaviše za svaku pohvalu. Ležali su tako obojica sve
dok nije odjeknuo prodorni zvuk gonga i pozvao pacijente na zajednički ručak koji je bio
izvanredan, tip-top i tako obilan da je generalno odmaranje koje mu je sledilo bilo nešto više
nego propisana bolesnička obaveza, da je bilo unutrašnja potreba kojoj su se povinovali iz
ličnog uverenja. Tako je potrajalo sve do snažne večere i do večernje sedeljke u salonu sa
optičkim instrumentima za razonodu. Protiv dnevnog reda koji se ovako prijatno sam sobom
nametao nije moglo baš ništa da se primeti; pa ni tada on ne bi dao povoda za zamerke, da
kritičke sposobnosti konzulove nisu bile smanjene njegovim stanjem zdravlja. Nije hteo da
kaže da se oseća baš rđavo, ali je bio umoran i uzbuđen, a u isto vreme ga je podilazila i
vrućina i jeza.
Da bi došlo do nestrpljivo priželjkivanog razgovora sa savetnikom, pošlo se službenim
putem: Hans Kastorp se obratio nadzorniku kupatila, a ovaj nastojnici, s kojom se konzul
Tinapel ovom prilikom na čudan način upoznao. Ona se pojavila na balkonu i zatekla ga gde
leži, ali je njeno ponašanje bilo tako neobično, da se on, onako bespomoćno umotan u valjak,
jedva uzdržao da se ne ogreši o svoje lepo vaspitanje. Uvaženi gospodin, reče ona biće dobar
da se strpi nekoliko dana, savetnik je zauzet. Prema hrišćanskim načelima, važnije su
operacije, generalni pregledi, bolesnici, a pošto je on navodno zdrav, mora se priviknuti na to
da njegova ličnost nije ovde glavna briga, nego da mora biti pozadi i čekati na red. Druga je
stvar ako želi možda da bude pregledan — čemu se ona, Adrijatika, ne bi nimalo čudila.
Neka upre samo pogled u nju, tako oko u oko, pa će se odmah videti da su mu oči mutne i
užarene, i kad ga gleda kako leži pred njom, onda sve u svemu ne izgleda drukčije nego da ni
kod njega nije sve u redu, da nije baš sve ispravno — neka je pogrešno ne razume; treba,
dakle, znati da li on želi pregled ili privatan razgovor. — Ovo poslednje, ra-sume se, privatan
razgovor! uveravao je konzul. — Onda će pričekati dok ne bude pozvan. Za privatne
razgovore savetnik ima malo vremena.