Page 304 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 304

Džems Tinapel, koga je Hans Kastorp naizmence oslovljavao sa »ujka Džems« ili prosto
        »Džems«,  bio  je  krakat  gospodin  četrdesetih  godina,  odeven  u  engleske  tkanine  i  šareno
        rublje, proređene kose koja je imala boju kanarinca, plavih primaknutih očiju, slamnastih,
        podsečenih, napola obrijanih brčića i vanredno negovanih ruku. Muž i otac otpre nekoliko
        godina, zbog čega nije morao napustiti prostranu vilu staroga konzula, na Harvestehudskom
        putu, oženjen devojkom iz svog društvenog kruga. koja je bila isto tako civilizovan i
        elegantan tip žene i govorila isto tako lako, brzo i zajedljivo-učtivo kao i on sam, — on je
        kod kuće predstavljao vrlo energičnog, obazrivog i pored sve elegancije hladnog i realnog
        poslovnog  čoveka.  Međutim,  u  sredini  gde  vladaju  drugi  običaji,  na  putovanjima,  recimo
        dole na jugu, ispoljavao je on izvesnu prenagljenu predusretljivost i pokazivao se uslužan do
        samoodricanja, ne zbog toga što ne bi imao vere u sopstvenu kulturu već, naprotiv, što je bio
        svestan da je ta kultura ograničena na uži društveni krug. A bilo je u tome pomalo i želje da
        koriguje svoju aristokratsku  uslovljenost  i  da  pokaže  kako  ga  ne  iznenađuju  čak  ni  takvi
        životni oblici koje je smatrao nemogućim. »Naravno, odista, ra-sume se!« požurio bi se da
        kaže, da neko ne bi pomislio kako je on doduše fini čovek, ali ograničen. Došavši sad ovamo
        sa jednom svakako određenom misijom, sa nalogom i namerom da energično izvidi šta je s
        tim  bolesnikom,  i  da  neodlučnog  mladog  rođaka,  kako  je  sam  u  sebi  govorio,  »oslobodi
        leda« i da ga opet preda porodici, on je bio odmah svestan da radi na tuđem terenu. Već u
        prvom trenutku on je osetio da ga je ovde kao gosta primio jedan svet koji ima svoj utvrđeni
        način  života  i  koji  u  svom  samopouzdanju  ne  samo  da  nimalo  ne  zaostaje  za  njegovom
        sopstvenom sredinom, nego je još i prevazilazi, tako da je njegova poslovna energija odmah

        došla u  sukob  sa  njegovim  lepim  vaspitanjem, i  to  u vrlo  težak  sukob, jer ga je
        samouverenost te nove sredine zaista skučavala.
            To je baš Hans Kastorp i predviđao, kad je na konzulov telegram mirno u sebi odgovorio
        »Molim!«, ali ne treba misliti da je on svesno iskoristio protiv ujaka otpornu snagu svoje
        okoline.  Ta  on  je  i  sam  već  odavno  pripadao  toj  sredini  i  nije  se  njome  poslužio  protiv
        napadača, nego obratno, tako da se sve to svršilo prirodno i jednostavno, počevši od trenutka
        kad je nećakova ličnost izazvala kod konzula prvu nejasnu slutnju da neće uspeti u svojoj
        nameri, pa do samog svršetka koji, razume se, Hans Kastorp nije mogao a da ne proprati
        melanholičnim  osmehom.
            Prvog jutra posle doručka, pri kome je Kastorp upoznao gosta sa društvom, čuo je Tinapel
        iz usta savetnika Berensa — koji je u pratnji svog bledog pomoćnika, dugačak i šaren, ušao u
        dvoranu veslajući rukama, da bi kroz nju ovlaš prošao, dobacujući svoje retorsko jutarnje
        pitanje »Spavali ste odlično?« — od savetnika je, kako rekosmo, čuo ne samo da mu je bila
        srećna ideja što je došao da koji čas provede ovde gore u društvu sa usamljenim neveu, nego
        da  je  i  u  svom  sopstvenom  interesu  dobro  uradio  što  je  došao,  pošto  je  očevidno  sasvim
        anemičan.  Anemičan,  on,  Tinapel?  —  No, i te  kako  anemičan!  reče  Berens  i  izvrnu  mu
        kažiprstom  donji  očni  kapak.  U  velikom  stepenu!  reče  on.  Gospodin  ujak  bi  vrlo  mudro
        uradio  kad  bi se  na  svom balkonu  nekoliko nedelja razbaškario i u svemu se ugledao  na
        svoga nećaka. U stanju kakvo je kod njega, ne bi čovek mogao ništa pametnije uraditi nego
        da neko vreme  živi kao što se  živi kod  lakše tuberculosis  plumonum,  od  koje, uostalom,
        boluje svaki čovek. — » Doista, ra-sume se!« — reče konzul brzo i zagleda se još jedan čas
        otvorenih  usta  i  sa  izrazom  učtivosti  u  dugovratog  savetnika  koji  se  veslajući  rukama
        udaljavao dok je njegov nećak spokojno i neosetljivo stajao pored njega. Posle su krenuli u
        propisanu šetnju  do  klupe kraj potoka, a zatim je Džems Tinapel  odležao svoj prvi  sat
        odmaranja pod rukovodstvom Hansa Kastorpa, koji mu je, pored pleda  što  ga je Džems
        sobom poneo, pozajmio i jedno svoje ćebe od kamilje dlake — njemu samom je obzirom na
   299   300   301   302   303   304   305   306   307   308   309